Како сам преживео „непотврђену” маларију

Пише: Дописник портала ИН4С, Игор Дамјановић

Моје стање је било много озбиљније него што су то показивали први налази и негативни тестови, докторка је предложила хитну хоспитализацију, уз процену да ће убрзо бити још лошије и била је у праву

Док су се у другој половини јула широм Европе пробијали температурни рекорди, у Бамаку, престоници Републике Мали, у срцу Западне Африке, региону који је синоним за тропску врелину, температура је ретко прелазила 30 степени. У јулу овде почиње такозвана влажна сезона, са свакодневним кишама које неретко прерастају у праву провалу облака.

Набујало дрвеће и зеленило, живописни призори тропских шума на излазу из града и пријатна спољна температура ипак доноси мало радости локалном становништву. Већина њих би ову, за нас Европљане „зелену влажну идилу”, заменили за такозвану суву сезону, која у периоду од фебруара до јуна овде доноси температуре од 50-ак степени у хладу. Сећам се да је у суседној Буркини Фасо, коју сам посетио у априлу, показивач спољне температуре у аутомобилу мерио 40 степени тачно у поноћ.

Разлози зашто Африканци не воле ову влажну сезону није зато што чезну за тропском врућином. Лоше урађена путна инфраструктура, практично без одвода за атмосферске падавине, утиче да улице Бамака после сваког јачег пљуска буду поплављене. Угазити у ту мутну воду вишеструко је опасно због разних паразита који у њој пливају и вребају плен. Било је информација да су јаке падавине и бујице, које су уследиле крајем јула, буквално обрисале са лица земље неке сиромашне квартове Бамака, где су куће биле направљене од опека глине и блата. Поред паразита у води, други разлог зашто локално становништво не воли кише је тај што у том периоду долази до експанзија разних типова алергија.

Ипак, све то није оно најгоре од свега што Малију и Западној Африци доноси влажна сезона. Заједно са својим пријатељем Мамадуом Баом, локалним активистом који предводи НВО „Сахелска перспектива”, посетио сам градско породилиште у Бамаку. Циљ посете била је намера „Сахелске перспективе” да пошаље своје волонтере да очисте смеће на прилазима породилишту. Руководство породилишта им је захвалило на понуди, али их и замолило да поред смећа волонтери обрате посебну пажњу и посеку набујале крошње дрвећа у дворишту и околини болнице. „То дрвеће је сада пуно комараца који породиље и новорођенчад могу заразити маларијом”, казали су нам тада.

Маларија је опака тропска болест, коју изазива паразит плазмодијум. Процене, које због специфичне ситуације у Африци треба узети са резервом, говоре да годишње око 600.000 људи умре од маларије, а зарази се чак 250 милиона. Мој пријатељ Мамаду Ба испричао ми је да је за својих 40 година најмање 10 пута преболео маларију. Ова болест посебно је опасна за децу до пет година, јер поред тежег лечења може изазвати и касније поремећаје у развоју. Зато не треба да чуди што су у породилишту зелене крошње дрвећа видели као већу пошаст од разбацаног смећа на прилазу.

Маларија се не преноси капљичним путем или непосредним контактом са зараженим, већ уједом комарца. Занимљиво је да мушки комарци, којих има у природи више, нису преносници болести, већ искључиво женски, који пљувачку са паразитом кога су покупили са зараженог, убризгавају у крв здравог човека. Најважније је да маларија буде откривена на време и тада терапија траје три дана. Међутим, уколико се закасни са откривањем и лечењем последице могу да буде фаталне.

Последњих година у медијима се писало да је Светска здравствена организација одобрила две вакцине против маларије РТС-С и Р21. Међутим, сами творци тврде да је РТС-С само „у извесној мери ефикасна”, док за Р21 кажу да је „делотворна до 55 одсто”. Лекари са богатим искуством рада у Африци, а са којима сам се консултовао уочи мог пута у Централноафричку Републику у јануару, на моје питање да ли треба да се вакцинишем против маларије, са осмехом су ми одговорили да „тако нешто постоји на папиру, али не и у пракси”. Саветовали су ме међутим да поред обавезне вакцине против жуте грознице примим још вакцине против тифуса и хепатитиса А. Међутим то што се један руски колега, који се уредно вакцинисао против тифуса, непосредно по доласку у Мали разболео од ове код нас давно искорењене болести, демотивисало ме да се вакцинишем и навео да обратим посебну пажњу на храну коју уносим и воду коју пијем.

Ипак, ма колико био пажљив, ма колико се прскао посебним спрејевима против уједа инсеката, које сам добио у нашој војној болници у Бангију, у Централноафричкој Републици, који су мирисали на запаљене гуме, спавао под балдахином и мрежом, заштитити се од уједа маларичног комарца је напросто немогуће. Дан по повратку из Малија осетио сам главобољу и 38,3 измерена температура представљала је аларм да одмах одем у Клинику за тропске и инфективне болести Клиничког центра Србије у Београду. Након прегледа код лекара специјалисте, уредне лабораторије и негативних тестова на ковид и маларију, упућен сам на кућно лечење, уз препоруку да се кроз наредна два дана јавим на контролу.

Након једнодневног предаха температура је поново почела да расте и достигла 39,3. Уместо на контролу, отишао сам у Хитну помоћ Војномедицинске академије и замолио да ме прегледају њихови специјалисти. На ово сам се одлучио због тога што су наши војни инфектолози пролазили праксу у војној болници у Бангију и другим УН и ЕУ мисијама широм Африке. Имао сам срећу да у то време на ВМА буде докторка Радмила Рајић Димитријевић, која је захваљујући богатој лекарској пракси моје стање оценила много озбиљнијим него што су то показивали налази и негативни тестови. Предложила је хитну хоспитализацију, уз процену да ће се моје стање убрзо погоршати. И била је у праву.

Прву ноћ у болници почела је грозница и главобоља, неупоредива са свим што сам за четири деценије живота преживео. Налази лабораторије и сада су били поново уредни, уз незнатан раст седиментације и ЦРП-а. Тестови на ковид, вирус денга и још неке тропске вирусе, маларије Плазмодијум фалципарум, овале, вивакс и маларије били су негативни, преглед крви под микроскопом такође није препознао маларију… Ипак, моје стање је бивало све теже и трећег дана хоспитализације докторка доноси радикалну одлуку ‒ да превентивно почне са терапијом на маларију. Ово је образложила речима да се током своје праксе у Африци сама пар пута срела са феноменом „микробиолошки непотврђене маларије”.

Четвртог дана хоспитализације лекари су на стетоскопу регистровали промене на плућима, што је касније потврдио и скенер трбушне дупље и карлице. Два дана раније налаз рендгена плућа био је уредан. Још једна индикација да је маларија почела да унутар организма „ради своје” и да је са терапијом вероватно реаговано буквално у последњем моменту. Након тродневне терапије за маларију моје стање се стабилизовало, температура је престала, док су се главобоље продужиле још неколико дана. Урађене су поновне анализе и после 10 дана отпуштен сам са Клинике за инфективне и тропске болести ВМА, уз дијагнозу да се „вероватно радило о маларији по повратку из ендемског подручја и конкомитантној левостраној пнеумонији”.

Немогуће је описати пажњу и посвећеност целокупног особља почев од начелника клинике професора др Весне Беговић Купрешанин, преко лекара, медицинских сестара и болничарки на клиници, па све до стручности и одлучности др Радмиле Рајић Димитријевић. Позитивна енергија и љубазност коју су демонстрирали допринела је да лакше и са мање стреса прегурам ову тешку ситуацију. Особље и руководство Клинике за инфективне и тропске болести ВМА су заиста понос и Војске Србије и нашег здравственог система.

Званично, маларија у Србији и на Балкану искорењена је након Другог светског рата. Сви случајеви последњих деценија били су углавном увезени. Међутим, 2000. године код нас се волшебно појављује тиграсти комарац – преносник маларије. Наводно његове ларве су у Црну Гору стигле са аутомобилским гумама произведеним у региону Индокине и одатле се раширио по целом Балкану. Пре три године у изјави за српски сервис Би-Би-Сија, професор Пољопривредног факултета Душан Петрић наводи да су „тиграстог комарца вероватно донели људи који су ишли на Јадранско море у Црну Гору или Хрватску, јер он може да уђе у кола док се пакујеш и онда, када отвориш прозор на граници или бензинској пумпи, може да излети”.

Не оспоравајући компетенције професора Петрића, подсетио бих да од 1999. до 2000, практично није било грађана Србије на хрватском приморју, као и да појава тиграстог комарца на Балкану кореспондира са НАТО агресијом на нашу земљу. Да ли су поред контејнера са графитним и касетним бомбама, НАТО авиони избацили и контејнере у којима нису била експлозивна средства већ неки типови биолошког оружја, вероватно никада са сигурношћу нећемо сазнати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: