Како сам створио Монтевидео

Књига Владимира Станковића осветљава Србију између два светска рата и њено учешће на првом СП у фудбалу. Оживљени легендарни играчи и мечеви на Мундијалу. Сведочанства о рушењу државе из Загреба.

Готово упоредо са премијером филма „Монтевидео, видимо се!“, другог дела сторије о успеху наше репрезентације у Уругвају 1930. (за десетак дана приказивања видело је више од 100.000 гледалаца), у књижарама се појавило и друго издање књиге „Монтевидео, Бог те видео“.

Документарни роман Владимира Станковића, дугогодишњег спортског новинара и публицисте по коме су настала два велика филмска пројекта у режији Драгана Бјелогрлића, прати јединствене околности у којима је српска репрезентација у дресовима Краљевине Југославије својим победама шокирала свет на Првом светском првенству у фудбалу.

– Један диван догађај из српске историје, не само фудбалске, отргнут је од заборава и то је највећа сатисфакција зе мене – каже Станковић, који данас живи у Шпанији. – Није, међутим, било лако доћи до података, јер је било врло мало директних сведочанстава. Напросто је невероватно колико је тај догађај био потиснут. Истраживао сам две године, понешто сам нашао у неколико књига, као што су мемоари др Михајла Андрејевића „Дуго путовање кроз фудбал и медицину“, из које је потекао и наслов књиге.

И мада књига и филмови „Монтевидео, Бог те видео“ и „Монтевидео, видимо се!“ имају мелодраматичну и романтичну атмосферу, оно што их чини занимљивим је то што поседују и политички контекст, објашњавају историјске и друштвене прилике тог тренутка, бојкот хрватских фудбалера, распад југословенске репрезентације, одлуку да се у Монтевидео иде само са играчима из српских клубова, однос краља Александра Првог Карађорђевића према том догађају, али и однос света према нама.

Дуго сам размишљао како да нађем форму која би помирила документарни, фактографски део са узбудљивом причом из тадашње свакодневице, и нашао сам много сличности са данашњим временом: Конференција о идеји Паневропске уније у Берлину на којој учествује и Југославија, приступање Југославије Међународном суду правде у Хагу, одузимање концесије за изградњу моста преко Саве јер извођач није испунио услове из уговора, смрт патријарха Димитрија и избор новог Варнаве. А краљ Александар, осим што је био дародавац пехара за утакмицу против Румуније 4. маја 1930, на коју је делегирао изасланика, а сам послао телеграм од неколико речи са потписом „Александар“, ништа друго није урадио и нисам нашао ниједан податак да га је занимао фудбал – говори Станковић. – Прича из филма о тражењу пара од њега за пут у Уругвај је „драматуршка потреба“, новац уопште није био проблем. Уругвај је све плаћао, играчи су чак добијали и дневнице, јер је био проблем да сакупи довољан број учесника. На крају се такмичило само тринаест репрезентација, свега четири из Европе.

Књига има пет поглавља, оживљава легендарне играче, сензационалну победу против Бразила и једну од најневероватнијих спортских неправди, каква је у утакмици са Уругвајем нанета Србији… Али она баца светлост и на наше доба, и може донекле да „објасни“ зашто се 90-их година десио распад велике Југославије, како је и та држава почела да „пуца по шавовима“ најпре на фудбалским теренима, због чега је фудбал можда највише политизован од свих спортова….

Прво светско првенство у фудбалу било је само један од бројних неспоразума на релацији Београд – Загреб. Много крупнији догађаји који су утицали на раст тензија били су убиство Мачека у Скупштини 1928, атентат на краља Александра 1934, дело усташких завереника. СФРЈ јесте видно „визуелно“ почела да пуца на утакмици Динамо – Звезда 13. маја 1990, када је Звонимир Бобан кунг-фу ударцем оборио полицајца. Али, то је само био брутални и видљиви чин суптилније политичке игре која је почела много раније, од напуштања Конгреса СКЈ од стране Словенаца, преко победе ХДЗ-а у Хрватској, до „кувања“ у Босни и Херцеговини.
Ова прича о части, ентузијазму, племенитости, пријатељству, вредним појединцима који кад постану тим могу да помере свет, улива наду да, указује аутор, и сада може да се подигне једна боља Србија.

Србија о којој пише Владимир Станковић тек се опорављала од Великог рата, и таман кад је изгледало да је постала део европске породице народа, дошао је Други светски рат…
– Онда се Србија опет дуго опорављала, па је дошао „трећи балкански рат“, онај из деведесетих година, од кога се још опоравља, и ментално и физички. А пре петнаест година, доживела је бомбардовање највећих светских сила. Све то мора да остави последице, а најгора је „одлив памети“. Дајмо Србији довољно времена, вратимо оптимизам позитивним причама попут ове о Монтевидеу, и биће свима боље – указује Станковић.

ОДУЖИЛИ СЕ ЈУНАЦИМА

Драго ми је што се данашња Србија полако одужује јунацима из Монтевидеа. Пре десетак дана др Коста Хаџи добио је споменик у Новом Саду. У Београду је обновљен споменик Милутину Ивковићу Милутинцу који је, на нашу срамоту, својевремено био украден. Београд је једну улицу назвао по Александру Тирнанићу, Моша Марјановић има своју на Бежанијској коси. Ја сам завршио документарни филм о Милутинцу који ће ускоро бити емитован на РТС-у.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: