Како се сламају пријатељства у Црној Гори
1 min read
Ранко Рајковић
Пише: Ранко Рајковић
САТИРА
Старији намргођени пензионер улази у редакцију „Побједе“. Уредник га срдачно поздравља.
„Ево сарадника наше шаљиве стране“
„Све су ваше стране шаљиве. И о историји и о патриотизму и о економији и о стандарду и о бризи за пензионере.“
„Не лупетај, казуј што си смислио за овај број. Само што га нијесам послао у штампу.“
„Црна Гора изаће из мрака
Кад га види иза решетака“.
изрецитова старији намргођени пензионер.
„Жеља ће те бит'“ викну уредник „Кратак је твој живот да би то дочекао. Не само твој већ и живот твог сина, чак и унука“.
„Имам ли право макар на жељу. Кад се може Бугарима испунит жеља зашто не би могла и нама. Макар на један дан. Ваљда смо заслужили један дан свијетла“ побуни се старији намргођени пензионер.
“Твоја жеља је удар на темеље наше државности”
„Жеља је моја пјесничка. Уосталом, одвајкада је познато да пјеснике инспирише природа,народ,слобода, правда, мрак, свијетло, мјесечина ..Сви осјећаји који долазе директно из срца”
„Е па пиши пјесме Бугарској скупштини или још боље Деда Мразу. Нека ти Деда Мраз испуни жеље. Заборави на „Побједу“.”
„Не могу. И Деда Мраз је регистрован у његовој партији. Додијели су му пословни простор, одијело, врећу поклона и уплатили велики хонорар“.
„Нијесам знао да Специјални тужилац ове године глуми Деда Мраза“ изненади се уредник. „То је баш хумано. Дјеца су наша будућност. Треба им се приближити и заинтересовати их за антифашистичко наслеђе.“ Затим уредник подиже глас и очита буквицу сараднику пензионеру.
„Умјесто да радиш нешто друштвено корисно, да обрадујеш дјецу патриотским стиховима као Специјални тужилац, да им уручиш поклоне у име државе, ти си се посветио антидржавним писанијама.“
„Нијеси схватио. Моја пјесма није антидржавна. Моја пјесма је сатирична. Односи се на сваког криминалца, насилника, лопова, корумпираног политичара у Црној Гори. Нјих је спомињао у својим списима и сам Специјални тужилац, пардон Деда Мраз, и тврдо обећао да ће их смјестити иза решетака. Мрак и решетке у мојој пјесми су се случајно изримовале у једнини, множини и падежу.“
„Видим лијепо, да ћеш због падежа отић у прдеж. Право у прдекану. Завршићеш у предакани и то у једнини, јер сад ћу да те пријавим специјалном полицијском одјељењу за ширење терористичке пропаганде“ рече уредник подижући телефонску слушалицу.
„Чекај. Сјећаш ли се да смо заједно ишли у литерарну секцију. Сјећаш ли се да смо један другом читали пјесме. Пријатељи смо од првог разреда основне школе“
„Мој највећи пријатељ је Црна Гора, а без овога кога хоћеш да видиш иза решетака, Црне Горе нема. Запамти Црне Горе без њега нема.“
„Што се љутиш ђаволе. Сачекај. Промијенићу стихове.“
„Хајде одмах. Покај се док си још на вријеме“ рече уредник благо машући телефонском слушалицом.
Стари намргођени пензионер се загледа у портрет изнад уредникове главе и издекламова нову пјесму.
„Он је наш сунчев зрак
Без њега би држава тонула у мрак.“
„А гдје ти је ту Црна Гора?“ упита уредник.
„У његовим џеповима.“ Одговори старији намргођени пензионер. „Моји су џепови празни а он је много намргођенији од мене. Погледај га. Ја на тих начин, празних џепова волим Црну Гору, а њему су се од патриотског патоса џепови отегли до самог патоса.“
„Е сад је вода дошла до пода.“ викну уредник и позва обезбеђење.
Стигоше два кршна момка црногорца, баш као из народне пјесме. Зграбише старијег намргођеног пензионера под пазухе и док је овај немоћно млатарао ногама у ваздуху изнесоше га у ходник и тамо даље гдје их је уредник упутио.
Тако се под сликом и будним оком Предсједника окончало још једно од многобројних вишедеценијских пријатељстава у Црној Гори.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Једино се на овом мјесту могу прочитати ријечи, праве људске ријечи.
… Što je južnije, to je tužnije!
… “ E, sad je voda došla do poda“!??
Čudi mene!? To grđeno stanje … Kad voda stigne do poda!
Do plafona, nije valhda da je to ono lakše stanje … Nekome, lakše!? Uredniku. Onome i svakome koji ni fizičke odnose nije razumio, kamoli …
Nijeste i vi taj urednik, redakcijo! Onaj kome je nesnosno stanje „do poda“!? Ne i do plafona!??
I koliko ste vi s „poda“, i to samo u pošljednje dvije godine, izgubili prijatelja!? I to onih “ do plafona“ prijatelja, pameću vašom do poda! … Slomili ih! Prijateljstva slomili, trepnuli nijeste, abera dali nijeste … Kad vam je voda došla do poda, do vaše pameti dalje svakog plafona! Slomili, bezobzirno …
Slomili ste prijateljstva, slomili sebe!
Vidite li, jadi vas znali, ko su vam danas posjetioci portala!?
A prisjetite se … Kad ste onomad bili!
Tako kako Portal, svaki portal vrijedi koliko vrijedi redakcija, istina je. A ona neka, svaka neka redakcija, zalud joj, ona ništa ne vrijedi ako joj nijesu vrijedni posetitelji! … Sreće biva nema, da priumite, nema, zar!
Slomili ste, jeste, slomili ste “ porodičnu srebrninu“, bačili je u trnjinu! Trudno zbrate prijatelje Portala, bačili u trnje!
Kako ste njih, tako ste sebe slomili, Portal salomili …
Danas je on samo oburvina, ruina onog jednom sjajnog Portala; One skladne građevine, svetionika onog, koji je on bio jedino svijetlo, ona prva pionirska, podvižnička ona luča u montenegrijskoj tmini koja je pala na srpsku Crnu Goru još ono smutno vrijeme! U ono pašje vrijeme pašijh grobalja i mrtvije kola nad bratstvenicima i rođacim, u đavolji onaj vakat, u ono besudno vrijeme : Mi nosimo kapu sa tri roga, borimo se protiv Boga“!!! … Pa ste vi, u dobri čas, nikad kasno nije kad nije kasno, kako ste samo ono trepnuli s neba u duboku dukljansku pomrčinu, rasvjetlili, prosvjetlili nas, ej! Vratili nam sjećanje na sebe, i na … Jednom najcrnju onu pomrčina koja niz Planinu do u more pomrčila grdan svijet, bolji onaj svijet najljepše srpske Planine, koja je ona, ta srpska gromadna stijena, i ona jednom bila ono jedino svijetlo u pomrčinu srpskoga svijeta, kojekude!
A onda ste se pregli, a sudbo Sbrinu kleta, da lomete trudno zbranu tečevinu … Svoju. Našu. Našu zajedničku!
… I šta vi sve nijeste razumjeli, naopaka nauma onda, u ono avgustovsko povečerje, prjevarno !? SVE!!! Niste ništa razumjeli!
Ništa vi razumjeli nijeste, ni sebe razumjeli nijeste, koji ste jednom sve razumjeli! Prije svih! I uprkos svemu … I dušom, i srcem razumjeli, predani i kuražni, onda! Sve dok nije osvanuo taj avgustovski dan koji je očas pretočio u prjevarnu noć, istu onu … Pa ste u tminu zalutali, stazu izgubili, pravac!
Protiv koga i čega se vi danas borite!? Znate li, jadi ve ne znali!
Istrajavate, a da ništo razumjeli nijeste!? Ni dan, ni noći duge! Ni taj avgust, te ide avgustovske u šumu jednako crnu u svaku godinu, u svaku godišnju dob … Jer, ođe, sve se mijenja, svlači i preobukuje, samo je čovjek onaj isti! Jedne duše i kad ruho mijenja! Lažan, čovjek. Kome ste povjerovali na riječ, kako su se ovđe riječi polatinile još s početka : S puna mjeseca, granje ođe grana na vodenoj plahti, širi se i bača prve listove! U vodi, zar!? … Ođe, đe je i tvrdo drvo samo sjena sebe, drvena laž! Laž … Sve je ođe laž i potkupovljina Pa ste i vi polakomili!??
Onda ste poitali da prvo nas slomite… Jeste! Sebe ste slomili! Kad ste nas slomili!
Neka vam je prosto, kazna ste sebi najveća!
Taman kazna, slaba nam je to utjeha!
Vjernim vam onda prijateljima …
..
У задњи вакат, једино што сам на овом порталу до краја прочитао јесте овај сјајни некролог.