Како су фашисти и титоисти експлоатисали Његошев лик и дјело!

Француски историчар Антоан Сидоти написао је прије петнаестак година интересантну књигу, готово непознату у нашем културном простору, а бави се више него интригантном темом која се тиче лика и дјела пјесника и владике Петра II Петровића Његоша. Књига нуди кључ за разумијевање начина на који је Његош као симбол народне мудрости, јунаштва и духовне вертикале српског народа постао политички алат у рукама окупатора, али и у рукама ослободилаца.

Брзом претрагом наилазимо на краћу Сидотијеву биографију. Рођен 1944, историчар, специјалиста за простор Југославије и, како стоји, преводилац са српско-хрватског.

Аутор је неколико наслова: Црна Гора и Италија током Другог светског рата; Партизани и четници током Другог светског рата; Експлоатација пјесника Његоша од фашиста до титоиста. Превод у коауторству Мажурановићовог спјева Смрт Смаил-аге Ченгића.

Нити једна од ових књига није преведена на српски, а у сижеу историјског дјела, доступном на неколико француских онлајн књижара, који се бави темом експлоатисања Његошевог лика и дјела од стране италијанских фашиста и њемачких нациста током периода окупације Црне Горе и земаља Балкана, као и наставком те праксе у титоистичкој Југославији наилазимо на интересантне историјске паралеле и закључке. Пун назив овог дјела у преводу са француског био би „Експлоатација пјесника Његоша од фашиста до титоиста: Поштанске марке и пропаганда у Југославији“.

Сиже Сидотијевог дјела: Титоистичка моћ југославизује националног пјесника и секуларизује владику

Како и зашто је чувени предак италијанске краљице Јелене, Петар II Петровић Његош, црногорски владика између 1830. и 1851. и „југословенски“ национални пјесник, могао својим ликом и дјелом да обиљежи Други свјетски рат на окупираној територији, а касније и Титову Југославију и посттитоистички период.

У свом завршном дијелу тротомног дјела посвећеном историји Балкана, Антоан Сидоти прича како се емисија поштанских марака од 9. маја 1943. за вријеме италијанске окупације, након тога и нацистичке Њемачке па све до Титовог партизанског покрета, наметнула као чиста политичка демагогија. Ради се, дакле, о поштанским маркама на којима је једна страна илустрована сликама Пера Почека, како стоји, црногорског поријекла и натурализованог Италијана, породично повезаног са краљицом Јеленом и ожењеног кумом италијанског краља Умберта I. Изненађујуће је да се на полеђини марака, а посебно у контексту окупације и Другог светског рата, налазе Његошеви цитати.

Историчар Сидоти анализира како се, по завршетку рата, наставило са Његошевом „актуелизацијом“. Титоистичка моћ не престаје да мистификује, односно да „југославизује” пјесника и да „секуларизује” владику, до те мјере да га на марксистички начин учини претходником сопствене „народне” и „демократске” народноослободилачке борбе.

Његошево присуство наставља да прогања, у различитим облицима, и посттитоистичку другу Југославију, потом трећу Југославију и, коначно, након нестанка самог имена Југославија и државу Србију и Црну Гору све до њеног нестанка 2006. године.

Овај трећи и последњи дио историјског триптиха логички комплетира два дјела који му претходе и отвора нова поља у промишљању на задату тему. Предложена анализа (историјска, ликовна, књижевна, филателистичка и на крају вексилолошка) је без преседана. Књига садржи 65 црно-бијелих илустрација и свеску у боји са 19 илустрација.

Чак и кроз читање најкраћег могућег сажетка Сидотијеве историјске књиге постаје јасно да борба за Његоша, за његов лик, за значење његовог дјела, па чак и за слике на поштанским маркама, није завршена. Она траје до данас у разним формама и открива колико и како културна и духовна баштина постају талац политичких потреба времена. А можда најбољи доказ и потврда изреченог лежи у борби за испуњене Његошеве завјетне воље и повратак Његошеве капеле на, надајмо се не задуго, у потпуности секуларизовани ловћенски врх.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: