Како су отац и син Мађари бранили Косово

Петре, ево га… стварно! Чујем друга Милана Станковића како виче са страже, а очима не могу да верујем. Мој дебели Ерне стоји усред нашег осматрачког положаја, зној му цури низ лице, а на леђима запртио војничку врећу и шири руке. Како му који борац прилази, он, намерно, на мађарском поздравља: „Јуно поткивано“.

Овако, шок који је доживео пре две деценије, за „Новости“ описује Петар Варњу, сећајући се тог 14. априла 1999, када је на положају изнад Ђаковице током бесомучног НАТО бомбардовања наше земље угледао оца Ернеа. У исповести за наш лист, Петар, тада голобради младић на одслужењу војног рока, открива да је тату „призвао“ дан раније, када је друговима из јединице рекао да његов матори сигурно долази на Косово. Телефонске везе са централном Србијом тада су, сећа се Петар, биле у прекиду, па је, знајући свог оца, данас старину која се лечи од канцера, нудио опкладу друговима „да његов дебели неће издржати медијску блокаду“.

Прича о оцу и сину, Ернеу и Петру, Мађарима из Каменице код Новог Сада, који су заједно бранили Косово, никада није испричана. Тако би вероватно и остало да је генерал Владимир Лазаревић није недавно поделио са читаоцима „Новости“. Док седимо у њиховом породичном дому, Ерне и Петар углас нам говоре да и данас поштују свог некадашњег команданта.

– Био сам мартовац, класа 1998. Неколико дана пред „скидање“, пуковник Милош Ђошан је постројио војску и саопштио да је питање дана када ће почети бомбардовање и да нико не иде кући. Војска се није бунила. Напротив. Нисам ни помишљо о томе да оставим другове – говори нам Петар.

Сећа се Ерне да се Петар јавио 22. марта, када је и саопштио да остаје:

– И шта ћу… Као сваки отац, саветујем му да се извуче. Причам му и да се држава брани у новим фабрикама, децом у породилиштима, житом на пољу, а он ме пита: „Тата, да ли си ‘пролупао’? И… спусти ми слушалицу…

Почело је бомбардовање, отац и син се неколико дана нису чули. Почетком априла, говори нам старији Варњу, почеле су Новим Садом да круже приче о томе како војска крије своје мртве. Сећа се Ерне и да је набавио војничку карту и уцртавао мете за које је НАТО тврдио да су гађане и како их је упоређивао са извештајима наше војске. Више, каже нам, није могао да издржи, и кренуо је код свог Петра, на Косово и Метохију.

То је била сцена као из филма. Ерне на нашем положају код места Ћерим, изнад села Кошара. Каже, дошао да нас нахрани и да је све донео за перкелт гулаш. Распакује торбу пред војском, а испадају кобасице. Објашњавам му да су нас досад три пута промашиле ракете, али да ће нас сад звизнути само ако заложи ватру.

Старији Ерне, док покушава да сузбије тежак кашаљ, описује нам да му је „свануло“ када је видео Петра на положају. Случај је хтео, наставља, да се пре него што пронађе сина нађе испред војне амбуланте, у тренутку када је са Паштрика стигао камион са рањеницима. Помогао им је да сиђу и гледао има ли међу њима Петра.

Сместио ме је сутра ујутру војни полицајац с тројицом момака из посебних јединица полиције који су ишли ка Ђаковици. То су били Драган Кривокапић, Милоје Бањац и Мирослав Радојевић. Никад их нећу заборавити. Мислио сам, најзад све иде како треба, а онда, после 10 минута, на излазу из града, кроз шофершајбну гледам како лети ракета, „томахавк“, право на нас. Бањац за воланом укочи, ми искочисмо, а ракета удари негде иза нас. Седосмо опет у кола, и после пет минута исти призор, поново смо „љубили“ земљу. Трећи пут нас је Бог спасао – прича Ерне.

Та ракета пала је испред аутомобила педесетак метара. Ударила је усред албанске колоне избеглица у близини села Кориша. Мртвих је било 87, а рањених три пута толико.

– Искочили смо пре него што је експлодирало – говори Варњу старији. – Прошли смо буквално преко мртвих, чуо се лелек рањених… Сећам се да сам залегао између две оранице. Молио сам се искрено: Боже, ако те има, спасавај…

Петар тражи да на трен угасимо диктафон, док отац не узме терапију. Није рекао, али му се видело на лицу да бомбардовање сматра кривцем што се Ерне лечи од рака. Старији Варњу поносно додаје да је његов син свих 78 дана био на борбеном положају, али и наглашава да је доживео да му „чува главу“. Каже да је, пошто је идеја о гулашу одбијена, Петар морао да га спроведе с положаја:

– Тата, сад десно, прескочи жицу, видиш да је минско поље… И тако, све до позадине.

Брише Ерне сузе и прича о томе како му је исте ноћи пукао чир. Каже, од барутних гасова је имао страшне тегобе. Ипак, сутрадан се добровољно јавио да однесе пасуљ на положај.

Те ноћи Петрова јединица за осматрање је променила положај и једва смо их нашли. Да не беше једног Нишлије кога су звали Бата Ђоша, никад сам не бих дошао на тај положај. Затекох Петрово одељење како се смешта у кућу Албанца Душија Туне.

ВАРЊУ и Туна су за једно поподне постали пријатељи. Петар нам сведочи да га је Туна све до последњег дана рата питао како је Ерне, боли ли га стомак…

– Нема ту тајне. Души је мени дао реч да ће чувати Петра и другове, а ја њему да ће војска чувати њега, кућу и сву чељад. Тако је и било. Волео бих још једном да га видим. Чуо сам да су после Албанци католици морали да беже у Хрватску – допуњава отац.

„Ратовање“ добровољца Ернеа трајало је десетак дана. Најнепријатније му је, каже, било у Ђаковици, када су Пековићи чули за великог хероја који је дошао да ратује са сином:

– Окупили се стари Црногорци који нису били за пушке, а довели и жене, да им причам о свом јунаштву. Шта да кажем, сем да сам се поплашио као зец. Не могу да признам да сам од сина и деце учио о јунаштву. Не иде код Црногораца тако. После неколико дана, вратио сам се кући.

КАД ТЕ ХОЋЕ, ХОЋЕ…

НА дан када се вратио у Нови Сад, 26. априла, прво је отишао по аутомобил у центар града. Сат након што је прешао Жежељев мост, НАТО бомбардери су га потопили у Дунав.

– Да сам погинуо на путу за Ђаковицу, или да ме је погодило на Жежељевом мосту, ни супруга Деса, ни синови Петар и Иван не би знали где им је отац завршио – каже Ерне.

НАЈТЕЖЕ ЈЕ БИТИ ЧОВЕК

– Тата је напустио Косово после неколико дана – сећа се Петар. Бата Ђоша, кувар, дошао је да ми донесе ту вест и том приликом извукао је цедуљицу из џепа. Писало је:

– Пукао ми је чир, а ти да запамтиш:

1. Ко сам себе чува и Бог га чува.

2. У шуми је много штакора и подгузних мува, а мало вукова.

3. Данас је најтеже бити човек. То очекујем од тебе.

Тата Ерне

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: