Како су познати говорили о Србима? – Родолф Арчибалд Рајс

Родолф Арчибалд Рајс (њем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875. — Београд, 8. август 1929.) је био швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у вријеме Првог свјетског рата.

Рајсов долазак у Србију

На позив српске владе Рајс је 1914. године отишао у Србију да истражује злочине аустроугарске, њемачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извјештавао свијет и кварио пропагандну слику Њемаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволио је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.

Рајсово ангажовање у рату

Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу.

Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живио је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер), у Београду.

Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Те године је такође југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пјешадије Војске Краљевине.

У септембру 1928. године Рајс је намјеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је:

“Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.?“

Овај човјек који је толико силно волио српски народ у једној својој књизи записује о Видовдану овако:

„Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде. То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа. Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора. Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије“.

Рајсова смрт и сахрана срца које је вољело Србе

Рудолф Арчибалд Рајс је умро 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду. Сахрањен је на топчидерском гробљу, док је по његовој, жељи његово срце однесено у урни, на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана

Златно срце спава,

Пријатељ Срба из најтежих дана,

Јунак Правде, Истине и Права,

Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“

Нажалост, та урна је поломљена приликом једног ратног налета Бугара у Другом светском рату.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: