Како су продали Косово: Позови 383 ради издаје

Пише: Александар Павић 

Прво је Марко Ђурић на јутарњем програму Пинк телевизије (недеља, 13. новембар 2016) „обрадовао“ гледаоце вестима да су делегације Београда и Приштине „близу договора“ о телекомуникацијама. То је, на првом месту, било изненађење, јер јавност о томе није ништа знала.

А увече је било јасно и зашто, када је исти Ђурић, овог пута на Другом дневнику државне телевизије славодобитно објавио још једну величанствену победу Вучићеве владе: „Косово“ ће добити свој позивни број. 383. Вероватно је, у силној еуфорији, пропустио да каже да је сада на семафору резултат 50:0 за Србију.

Ђурић је, као што му је манир, покушао то да увије у „патриотску“ обланду „одбране имовине“ Телекома и „погодности за наше људе“ на КиМ да могу, без окретања посебног позивног броја, да зову Србију. И обратно. Па је још покушао да пацификује јавност тврдњом да шиптарско становништво ионако користи посебне позивне бројеве, тако да испада малтене свеједно да ли ће им Србија ту привилегију и озваничити.

Наравно, као што свако ко зна шта је држава зна – није свеједно. Јер, сви који на КиМ не признају државу Србију или нису имали другог избора, су до сада морали да користе мобилну телефонију са позивним за Словенију или Монако, што им је, између осталог, поскупљивало то задовољство, односно терало их да плаћају додатну цену нелегалне сецесије и злочина.

Али – Вучић, Марко Ђурић и компанија као да су нестрпљиви да што више и што брже легитимишу приштинске нарко-сецесионисте.

Кажу, опет да би умирили јавност, да је то „само“ још један позивни број за Србију, односно „позивни број за географску област у оквиру Србије, у складу са Резолуцијом 1244“, како је Ђурић рекао РТС-у.

Међутим, из Европске уније верзија постигнутог гласи другачије: „Споразуми ће осигурати да Косову буде додељен троцифрени позивни број од стране Међународне уније за телекомуникације“ (Тхе агреементс wилл енсуре тхат а тхрее-дигит диаллинг цоде ис аллоцатед бy тхе Интернатионал Телецоммуницатионс Унион то Косово). 

За неупућене, по речима стручњака: „На основу одредби Међународне конвенције о телекомуникацијама, међународни “Код земље“ имају искључиво суверене и међународно признате земље, чланице Уједињених Нација и представља један од елемената суверенитета земље.“ И тај код је сада криминалној приштинској творевини дат на тацни.

Зашто је ово све спроведено овако муњевито, у мраку, мимо јавности, која је, једноставно, стављена пред свршен чин? Зашто се није сачекало да новоизабрани председник Трамп, онај исти који је „Косово“ назвао нарко и квази државом“, положи заклетву?

Зашто се играло по игри и парадигми поражених клинтониста и уздрманих меркеловаца, уместо да се купи време и испита могућност ревизије америчке косовске политике, и политике према Србији уопште?

Јер, ако ишта, после Трампове победе није било ни једног разлога да се даље жури са спровођењем свих оних неповољних споразума који су власти Србије (наводно) „морале“ да потпишу за вакта либералних/неокон интервенциониста у Белој кући.

Има ли другог задовољавајућег одговора осим: да се Вучићу журило да спроведе што више од онога што је преузео као обавезу пре него што Трамп преузме власт.

Уосталом, можда ће сад бити јаснија, онима којима није била, Вучићева невесела, заједљива реакција на вести о Трамповој победи (поређења ради, за искрено радосну реакцију, видети Виктора Орбана: „Какве дивне вести – демократија је још жива“), када је, пљујући по ко зна који пут по (наводно) сопственом народу, замерио Србима што се, у име „мале ситне освете“ радују због пораза некога „од кога су доживљавали непријатности“.

Да, ваистину, бомбардовање, делимична окупација, санкције и озрачивање целе Србије су баш били „непријатни“… Као нпр. пролећна алергија.

Није ли, можда, Вучић био невесео јер је коњ на ког се кладио, Хилари, изгубио, заједно са целим глобалистичким концептом којем су се Вучић и његова странка, чије су рођење значајно потпомогле бабице Борис Тадић, Мики Ракић и америчка амбасада, приклонили зарад доласка на власт 2012. године?

Јер, подсећања ради, није током америчке изборне кампање Вучић јавно походио свог „пријатеља“ Ђулијанија и сликао се с њим, већ Клинтонове и њихову злочиначку фондацију, на чијем панелу се, по ко зна који пут, неовлашћено понижавао у име Србије. И није пре избора давао изјаве подршке будућем победнику америчких избора, као што је то, још у јулу, отворено радио, опет, Виктор Орбан („Бољи је од Хилари за Европу“).

Уосталом, да му је Ђулијани стварно „пријатељ“, као што тврди, није ли било логичније да је Вучић управо сад, ових дана, сачекао док му тај исти „пријатељ“ не дође на власт, па да с њим прави договоре, а не са Едитом Тахири и Тачијем?

Овако, „пријатељ“ Ђулијани ће само моћи да слегне раменима и запита – па што сте њима, нарко-дилерима и терористима против којих сам се толико борио током своје каријере, дали позивни број? Што сте их третирали као државу?

За давање позивног броја „Косову“ нема оправдања, поготово не после америчких избора и нових могућности које су нам се потенцијално отвориле, и које је ваљало претходно испитати.

Извор: Србин инфо

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: