Како су се у Румунији „увредили“ играчи лажног Косова и зашто никоме не смета – „Косово је Албанија“

Свега петнаестак минута по прекиду утакмице, колега из Темишвара проследио ми је поруку: „По одлуци УЕФА нови меч Румунија-Косово играће се на неутралном терену. У Београду“. И у овој шали, раширеној по друштвеним мрежама, има политике. Фудбал је више од игре.

Такав је био и назив култне телевизијске серије из седамдесетих година, режисера Здравка Шотре и сценаристе Слободана Стојановића.

Још на самим почецима популаризације овог спорта појављују се ривалства између богатих аристократских и сиромашних радничких клубова, па фудбал добија две нове димензије – социјалну и политичку. Између два светска рата ривалства се успостављају и по идеолошкој линији, међусобна нетрпељивост симпатизера десничарских и левичарских покрета рефлектује се и на стадионима. Што је још занимљивије, у том периоду фудбал „пралази границе“ држава и постаје „међународна ствар“.

Фудбал као пропаганда

Бенито Мусолини међу првима је схватио да му организација светског првенства 1934. године и пројектовани успех репрезентације омогућавају широко поље за пропагандне активности и поправљање слике о Италији у европској политици.

Касније, 1969. године нереди на утакмици између Салвадора и Хондураса представљали су окидач за почетак оружаног сукоба. Без обзира што је кратко трајао, салвадорско-хондураски конфликт у историји је забележен и као Фудбалски рат. Промене у међународним односима доносиле су и нове тензије, па су тако успостављана нова ривалства. Једноставно, фудбала нема без навијача, а навијачку армију, када је реч о репрезентативном фудбалу, у мањој или већој мери чини целокупна популација државе. Скандирања са трибина зато често представљају реално расположење јавности.

У Румунији – више од игре

Последњи инцидент везан је за утакмицу између Румуније и такозване „репрезентације Косова“. Добро је познато да Румунија не признаје једнострано проглашену независност косовско-метохијских Албанаца, а у Србији је нешто мање познато да су генерално – међу Румунима, симпатије према Србима широко распрострањене.

Између осталих, то је био један од разлога због којих је Трајан Басеску својевремено врло тврдо и резулотно одбацио све притиске ЕУ и НАТО и одбио да призна једнострану одлуку из Приштине.

Током времена, од ситних навијачких прозивки стигло се до све озбиљнијих чарки. Квалификациона утакмица за Европско првенство одиграна у Букрешту 2023. године била је прекинута 50 минута због транспарента „Косово је Србија“. Септембра 2024. године током меча у Лиги нација одиграном у Приштини евидентирано је много испада и увреда на рачун Румуна, укључујући и скандирање „цигани“, на шта је румунска јавност посебно осетљива.
Далеко осетљивија него српска јавност, мада је исто то скандирано од дела италијанске публике у Ђенови 2010. године након срамног понашања наводних навијача из Београда. Због свега, очекивало се да буде тензија и на новембарском сусрету у Букурешту. Испоставило се, међутим, да никаквих значајнијих инцидената није било, није се десило оно што је најављивано.

Косово је Србија

Неколико пута се заорило „Србија, Србија“ и „Косово је Србија“ и то најгласније на самом крају, када су се играчи два тима покошкали на терену. Ово селекцији из Приштине никако није одговарало. По свој прилици, они су у Букурешт и допутовали да би напустили терен и захтевали да добију победу службеним резултатом 3:0, рачунајући на инциденте и „угрожавање безбедности“.

За пролаз даље, њима је управо била неопходна победа са три гола разлике. Сада, пошто је фудбал више од игре, напуштање терена постало је политичко питање. Занимљиво, у приштинским медијима вести о овим дешавањима нису објављиване у спортској, него у политичкој рубрици.
Још занимљивија је хорска одбрана незапамћеног геста њихових фудбалера и оптуживање Румуна за расизам. Оптужбе за расизам понављају дословно сви који су се огласили, укључујући и министре. Какав расизам представља скандирање Србији или понављање за саме Румуне ноторног факта да је Косово – Србија! Расизам се тиче расне дискриминације, оно за шта у Приштини оптужују румунске навијаче не уклапа се у дефиницију расизма. У својеврсном такмичењу оптуживања Румуна и разраде теорија завере најдаље је отишао колумниста листа „Бота сот“.

Поред редовних теза о српском фашизму и геноциду, још се наводи: „Морамо једном заувек да научимо, схватимо да је српски расизам – шовинизам у 21. веку ушао у све поре српског друштва и сада се манифестује на спортским теренима у Србији, али и шире. Оно што се десило на фудбалском стадиону у Букурешту је сценарио који је припремио кабинет Александра Вучића, његова Влада, односно Министарство спорта у Београду. Ове криминалне групе српских хулигана финансирају се и управљају од дипломатских центара Србије до амбасада у разним земљама Европе“.

Лудачки сценарио

Може ли се уопште замислити слика Зорана Гајића, српског министра, јако пријатног и предусретљивог човека који је велико спортско име у глобалним размерама, како на лични наговор Александра Вучића који нема озбиљнијих ствари на дневном реду него да се бави фудбалском утакмицом у Букурешту, организује београдске хулигане и кује план који ће угрозити виталне инетересе државолике творевине косовско-метохијских Албанаца?

Тако нешто ни Пајтоновци не би смислили. Аутор се ту није зауставио, па се осврнуо и на домаћина утакмице: „Време показује да правде у данашњем свету нема. Да је било правде за Румунију, ова трула, корумпирана, маргиналина држава морала би представљати последњи део Европске уније“. Није све у Зорану Гајићу, има нешто и у „трулој Румунији“.

Основни проблем налази се у томе што овакве сомнабулне конструкције трају у дугом континуитету и пролазе код публике. Косовско-метохијски Албанци живе у својој реалности, која се креће трајекторијом од српског фашизма до геноцида, уз пратеће тезе како је цео свет уз њих. Укратко – они су жртве и зато им сви нешто дугују. Ако се појави ко год са супротним виђењем, тај је расиста или у дослуху са српским хулиганима.

Изграђен је наратив о сопственој истини и у тај калуп све се углављује. Капитен репрезентације Амир Рахмани, који је изазвао кошкање у последњим минутима утакмице и позвао саиграче да напусте терен, у изјави за хрватске медије говори како се осећао увређеним због „Косово је Србија“ и додаје:

„Ово је превише. Станите. Сви би требали знати Косово је Косово или Косово је Албанија. И ту је крај“. Дакле, „Косово је Србија“ није у реду, али „Косово је Албанија“ јесте у реду. Било би интересантно чути реакцију из УЕФА на ову изјаву. Или ће се надлежни правити да је нису прочитали?
Углавном, након прекида утакмице у Букурешту много тога контекстуализује се на нов начин. Не само у европским фудбалским круговима, него и у нашој политичкој стварности. Прво, прича о томе како је „косовски случај“ завршен далеко је од истине. За свакога ко прати међународне односе то је познато и од раније, али је сада овом манифестацијом потврђено.

Друго, албански наратив, калуп у који се углављује сваки догађај везан за „косовски случај“ друге у свету све мање интересује. Промена политичких околности мења и погледе на историјске догађаје. То се види и у приштинским медијима, пошто насупрот њима, мало ко употребљава истоветну аргументацију приликом описивања последњег инцидента, па мало кога могу и цитирати.

И треће, упркос свему – креирана конструкција у албанској политичкој јавности – опстаје. Опстаје чак и када се тиче јефтине преваре коју су желели да изведу фудбалери.

О чему даље да се преговара…

Може се причати о поправљању међуетничких релација, попуштати у преговорима, ширити бајке о помирењу које доносе европске интеграције, конструкција се не мења. О чему онда даље преговарати? Како разговарати? Када се погледају ствари из овог угла, стање је горе него што се на први поглед чини.

Историјско наслеђе је бременито, у сваком погледу проблем који имамо јесте велики, односи између два народа нису добри, али смо и комшије и о некаквој сарадњи нужно је размишљати.

Ако се о томе макар не размишља, ако се околности не сагледавају реално, онда је алтернатива нови круг сукобљавања.

Да ли су сви ови који пишу о српском фашизму и геноциду свесни шта нови круг сукобљавања може донети? Јесу ли сигурни да ће од тога имати користи?

Од кога ће и какву подршку за то добити? Иако се тиче само једне фудбалске утакмице, све је ово практично речено. Јер, фудбал је ипак више од игре.

Извор: Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: