Како унијети печење у ЕУ

Пише: Дарко Прелевић

Мој кум, З. Ђ. (51), врхунски играч бетла и бициклиста аматер, којем је после само неколико мјесеци бављења бициклизмом бастало да за дан направи круг од 180 километара око Скадарског језера, прије тридесетак година је читао Берђајева, откривао тада ријетким заинтересованим Сергеја Параџанова, долазио до таквих филмова Буњуела, Бергмана и Куросаве за које ми остали, иако неколико година старији, нисмо ни чули, био одушевљен Данилом Кишом, износио разне детаље из живота Осипа Мандељштама и рецитовао поезију Ане Ахматове.

Данас З. Ђ. има другачије литерарне преференције. Штиво којим се у последње вријеме занима су форуми на интернету. Њему омиљени су на тему хране и годишњих одмора.

Многе ми је набројао, а инсистирао да се лично упознам са садржајем, по његовом мишљењу ремек дјела, под називом „Како унијети печење у ЕУ“.

Признајем да сам и сам био очаран садржајем истог.

Јунаци ове „литературе“ су људи који заиста постоје, имају фамилије, иду на посао, гледају фудбал и пију пиво са пријатељима, а стицајем околности су са највећом страшћу посвећени проблематици како, рецимо, унијети прасеће печење у Аустрију или неку другу гастербајтерску “домовину”, без посљедица. Ту се нашло много саговорника који су се о истом јаду забавили и ето фасцинантне теме. На тај ниво саборности, солидарности и спремности да се помогне добрим савјетом би сваки духовник могао да буде само љубоморан.

Успутно сазнање са овог форума је да је на Западу нагло порастао промет вијетнамске прасади у пет шоповима.

На тај начин се обзнанило да осим логистички комплексног подухвата уношења готовог печења преко границе, постоје и друге опције.

Власници пет шопова већ неко вријеме задовољно трљају руке а вјероватно и не слуте да вијетнамска прасад која имају злу коб да им власник постане неки „петс ловер“ са ових простора, доживе најдуже први долазећи викенд. Самим изласком из радњи, ови несуђени кућни љубимци губе свој примарни статус, јер прасе је ипак прасе, па било и вијетнамско, па скончају на ражњу првом пригодом, ни да су саме мангулице.

Док случајно одабрана домицилна, на примјер аустријска породица недјељом ужива у нутриционистички беспрекорном оброку уз чашицу доброг вина, и не слути какав се пир одвија у сусједном дворишту. У исто вријеме, њихов комшија, натурализовани Аустријанац, чије се презиме завршава на -ић, организује мистични обред звани свињокољ. (Рајко Грлић је својевремено направио сјајан документарац на ову тему).

Питам се који је то ниво конспирације потребан да се окупи сва свита пријатеља, у двориштву обаве активности као што су клање без скичања, шурење лет лампом, набијање на ражањ, заливање печења пивом уз ватру, дим и миомирисе, а да се не призове полиција.

Какав год да је ризик, исплати се. Мозгови присутних током поменутог перформанса читаво вријеме производе толике количине серотонина да не постоји тај холестерол који може да им нашкоди.

Зар бити срећан, из каквих год разлога, није најдубљи смисао постојања?

Мук одговорио Растодеру: Жао ми је што сте пристали на страх који производи режимска машинерија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: