„Какво ти је то питање, видиш да неће ништа!“

Пише: Јован Лакићевић

Неколико редакцијских текстова у последње вријеме учвршћују ме у увјерењу да мој и ваш Портал, упркос сваковрсним неповољним околностима и искушењима, неће склизнути са мисионарског патротско-српског колосјека!

У такве текстове, рецимо, поред анализе најновијег кадровања у Црној Шуми, и распореду кадрова монструозног ДПСа и њихових трабаната у другом и трећем ешалону актуелне власти, спада и овај о најновијем „колебању“ челника Бошњачке странке око уласка у потоњу Владу у Подгорици!
Сјећам се да се нешто слично дешавало и након августовских избора у Црној Шуми. Тада им је великодушно нуђено да уђу у нову владу, по уобичајеној европској рецептури односа према мањинама, али су они остали вјерни Поглавнику. А зна се и због чега. Баш их је много задужио!
Добро, поред „дуга“ рачунали су да вратоломије њихове партијске, антисрпске узданице, ДПСа, неће дуго потрајати и да ће ускоро све бити по старом. Па, зашто би ризиковали?
Такво њихово понашање назвао сам, колико се сјећам – политичком перверзијом! Немам друго, резервно име ни за ово што се данас дешава.
Можда ће и пристати, али пошто гласају за смјену Андрије Мандића, коју је предложила њихова старија сестра и хранитељица, ДПС. Дакле, ипак се не може рећи да у овој полтронско интересној дружини (не односи се на недужно чланство!) не знају шта раде…

Имам комшију који помно прати шта се збива у његовој и мојој постојбини, (или постојебини, што би рекао престолонаследник овдашњи), који ме јутрос дочекао питањем: „Па шта хоће ови монтенегријски Бошњаци?“
„Какво ти је то питање, видиш да неће ништа!“, покушао сам да обрнем ствар на шалу. „Изгледа да су се последњих година – намирили“. Па сам, по прилици наставио:“Док су Срби, махом без икаквог посла и зараде годинама преживљавали од позајмица , њихове комшије тзв Бошњаци, биралу су министарска и руководећа мјеста у Подгорици! Када сам једном, не знам већ због чега, прије пет-шест годи на свратио у просторије тужне милогорске Владе, гледајући плочице на вратима кабинета, помислио сам на час, да сам залутао у неку џамахирију!
Уз функције и титуле ишли су, наравно и џабе станови, обавезно запошљавање комплет фамилија, равнање по непотизму… Пола сјеверне Црне Горе са муслиманским и бошњачим живљем скркало се у Погорицу.
У домицилним општинама остало је нешто Бошњака, који су уз помоћ рођака, пристиглих за ту прилику из иноземства, пунили вреће гласачким листићима, у којима су били каокружени Поглавник, или његови фаворити . Сјећаш ли се оног случаја , када су гласачке вреће из Рожаја, прије више година, пристигле у задњи час и обезбиједиле побједу већ заборављеном Вујановићу?“
Видећи да ме ово набрајање помало замара, комшија је одустао од даљих питања. Ја сам му, на своју руку поменуо случај Сребренице. Има томе ваљда четири године, или нешто мање, када је извјесни Ервин Ибрахимовић, њихов челник, дошао у црногорски Парламент, ваљда равно , из Британске амбасаде са Резолуцијом о Сребреници, у којој се изнова ставља геноцидна омча око српског врата.
Замолио сам, увиђавно, тада, на овом Порталу, друга Ервина да од тог наума одустане, али, према очекивању, није ме послушао. Њему је било важније испуњење домаћег задатка дотичне амбасаде, од мишљења и реакција црногорске јавности!
Тако се десило да по енглеском диктату, како је то учињено у многим европским парламентима, Црна Шума, једина од свих послушних држава , по други пут усваја Резолуцију о „геноцидној Сребреници“!
Од тада уопште не размишљам о послушном Ервину и његовој дружини. Има ко ће о њему бринути!
У једном тренутку сам само помислио: па кад већ неће ни у ову, као ни у неколико минулих влада, због већ споменутих и других, неспоменутих, заслуга за Црну Шуму, којих као да нијесу свјесни, требало би их, можда, силом наћерати…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: