Калезић и Бошњак: Закон о култури треба мијењати

Закон о култури не ствара кључне претпоставке за успостављање принципа демократичности и транспарентности у области културе, што је основ за вођење квалитетне културне политике, наводи се у предлозима за измјене Закона које су Скупштини прослиједиле посланице Демократског фронта ДФ Јелисава Калезић и Бранка Бошњак.

Оне су у скупштинску процедуру прослиједиле измјене допуне два закона која се односе на област културно-умјетничког стваралаштва и област заштите културних добара.

„Предложеним измјенама и допунама закона ствара се нормативни основ за успостављање меритократског принципа у одлучивању и управљању у култури и самим тим за деполитизацију установа културе„, каже се у образложењу и наводи да стратегију и приоритетне циљеве треба да утврђују најкомпетентнији стручњаци, а не представници политичких партија на власти.

Калезић и Бошњак су навеле да би доношење Националног програма развоја културе требало да буде измјештено из надлежности Владе у надлежност Скупштине због успостављања консензуса о најзначајнијим стратешким питањима за дјеловање у овој области.

„Један од предуслова за  спровођење Закона о култури је постојање Националног савјета за културу, као функционалног радног тијела које има прецизно утврђене надлежности и обавезе. Искуство са претходним Националним савјетом, чијим је члановима истекао мандат, је негативно. Нијесмо упознати да је Национални савјет током свог мандата израдио неку анализу, извјештај или приједлог, нити чак да је изразио забринутост за стање културне баштине, депрофесионализацију у установама културе и слично“, каже се у образложењу.

Наводи се да је постојећим Законом о култури дато право министру културе да предлаже чланове Националног савјета, док је предложеним законским рјешењем дефинисана структура на основу принципа равномјерне заступљености стручњака и умјетника из свих области културе, универзитетске заједнице, цивилног сектора и представника мањинских народа и успостављен принцип демократичности тако што је  дато право државним органима и институцијама, струковним удружењењима и цивилном сектору да предлажу чланове Националног савјета.

„Битна новина која се уводи предложеним законом је увођење института јавног конкурса за избор директора јавних установа чији је оснивач држава. Законско рјешење по којем директоре јавних установа чији је оснивач држава именује и разрјешава министар сматрали смо посебно спорним. Због тога предлажемо да се у поступку именовања директора примјењује транспарентна процедура која има за циљ професионализацију избора, а не да се на чело националних институција постављају директори на основу партијско-клановског кључа„, истиче се  у образложењу.

Калезић и Бошњак наводе да за седам година Министарство културе није успјело да створи нормативне могућности за пуну примјену закона, да је од 13  подзаконских аката који су требали да прате Закон о култури, донесено их је укупно четири, од чега само један у законом предвиђеном року.

„За разлику од Закона о култури, Закон о заштити културних добара, поред извјесних недостатака које смо покушали да отклонимо приједложеним измјена и допунама, садржи све механизме заштите културних добара. Међутим,  кључни разлог за очигледно лоше стање у овој области које се огледа у неизвршавању законских обавеза и губљењу ауторитета институција не лежи у закону, већ у недопустивој импровизацији у његовом спровођењу, ад хок потезима и чак лаичком тумачењу појединих законских норми„, тврде посланице.

Оне су још додале, да су дошле до информација и докумената који су поражавајући не само у дијелу који се односи на поштовање закона, већ и с аспекта поштовања стручних и професионалних поступака и да је стање лошије него прије ступања на снагу закона.

„Битна новина која се предлаже овим законом је промјена облика органа државне управе надлежног за заштиту културних добара, тако што се Управа трансформише, односно опет буде Завод, али не као јавна установа, већ као орган државне управе. Уз то, треба поштовати традицију институције, односно Завода за заштиту споменика културе, из чије је трансформације настала Управа за заштиту културних добара, а која је стечена напорним трудом генерација стручњака и не треба је прекидати“.

Оне су закључиле да би се актом о оснивању Заводу морао вратити статус самосталног органа који је Управа имала приликом оснивања, а који је укинут Уредбом о организацији и начину рада државне управе (Сл. лист Црне Горе, број 5/12) и повећати број стручних радних мјеста, смањених за 50 одсто у односу на Елаборат о оправданости трансформације Републичког завода за заштиту споменика културе, Регионалног завода за заштиту споменика културе и Центра за археолошка истраживања Црне Горе у Управу за заштиту културних добара и Јавну установу Центар за конзервацију и археологију Црне Горе који је усвојила Влада Црне Горе 24. марта 2011. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: