Камински: Волео бих да снимам са Кустом

Јануш Камински, сниматељ највећих светских блокбастера: Ја сам „Спилбергове очи“, он цени мој поглед на свет јер је тај поглед „необјашњиво другачији“.

Јануш Камински у коферу има два Оскара и укупно шест номинација за фигурицу која у филмском свету значи све. Сниматељ и директор фотографије се 1993. године претворио у очи Стивена Спилберга и највећи је кривац за све што је публика видела у филмовима „Генерација 61.“, „Шиндлерова листа“, „Амистад“, „Парк у доба Јуре“, „Индијана Џонс“, „Ухвати ме ако можеш“, „Линколн“…

Мој „амерички сан“ почео је у Чикагу. Имао сам 21 годину, нисам знао енглески језик, па је прва година у САД за мене била жестока, тешка. Дошао сам у Америку са два килограма одеће у торби, имао сам десетак долара у џепу, никога нисам познавао, нико ме није дочекао на станици. Изабрао сам Чикаго јер је тамо највише емиграната Пољака, баш као и Срба – присећа се Камински.

* Чикаго је град у коме сте стекли диплому, али наговештаја великог успеха који ће уследити није било.

– Радио сам у великим трговинским ланцима као магационер, прао сам посуђе у кухињама ресторана… Када сам 1987. године стекао диплому, преселио сам се у Лос Анђелес, да тамо останем.

* Од тог тренутка, макар тако ваше бројне биографије „кажу“, потекли су „мед и млеко“, да ли је било тако?

– Не могу тачно одредити која је то тачка у мом животу, после које је су ствари кренуле узлазном путањом. Сећам се само камере, посвећености, страсти, радио сам као помоћник на снимањима… Знао сам једно, да морам бити критичан према себи, глупо је себе сматрати генијем, једино се напредује када себе надрасташ. Тек касније, када су Оскари почели да заузимају место у мојој витрини, наглас сам себи рекао: Успео сам! И одмах сам се ујео за језик! Јер у Америци, оног тренутка када се опустите, 15 других момака заузимају ваше место. Морао сам увек да будем „у игри“, будан и фокусиран…

* Када сте добили Оскаре за „Шиндлерову листу“ (1993) и „Спасавање редова Рајана“ (1996) постало је јасно да сте баш ви – „Спилбергове очи“. Какав је поглед с врха?

– Не знам, никада нисам желео да свет посматрам одозго. Поред ове две награде, био сам номинован шест пута за Оскара. У кинематографији, слава припада редитељима и глумцима, али су сниматељи очи аутора. Од ових очију у које гледате, у огромној мери зависи шта ће публика видети. Док снимам, милион различитих идеја је у оптицају, а само једна је најбоља за филм. Од тога да ли ћу је пронаћи, све зависи. Док снимам очи Виноне Рајдер, Ен Бенкрофт или Тома Круза… Није исто ако се не види сенка испод доњег капка, има ли игре прамена косе на челу, откуда она дубока бора… Укратко: светло, композиција и боја „играју“ главну улогу у филму! Оно што се не види некада је моћније од очигледног, а мој посао је да се то оствари.

* Спилберга сте упознали као младог редитеља, а та сарадња траје до данас…

– Родило се узајамно разумевање, кроз причу, разговоре. Ту почиње размена не само идеја, већ и готовог материјала. Гледајући прве заједничке снимке, схватили смо да две поетике функционишу у савршеној симбиози. Он је радио и са другим сниматељима и директорима фотографије и увек се враћао мени, с кратким објашњењем: „Волим твој поглед на свет јер је необјашњиво другачији“. Ту се јавља поштовање, узајамно охрабривање да се уради најбоља могућа ствар.

* Поред Спилберга, радили сте са значајним ауторима попут Дајане Китон, Џулијана Шнабела, Џада Апатоуа, Џефрија Рејнера. Кога издвајате?

– Дугачак је списак. Свако од њих има другачију визуру, они су творци нових светова, јединствени. На пример, Џад Апатоу импровизује без престанка, то некада парализује глумце ненавикле на стендап комедију, други су диктатори на сету… Раних деведесетих, за мене је био најзначајнији рад са Дајаном Китон, она је режирала ТВ филм „Дивље цвеће“ (1991), а ја сам радећи са њом срушио све баријере које су још у мени постојале, и на томе сам јој захвалан.

* После живљења „америчког сна“, одлучили сте да као редитељ снимите филм који се баш тако зове. Да ли је све доживљено стало у ваш „Амерички сан“?

– То је филм који стварам из сопственог џепа, све је направљено, преостала је постпродукција. Али, нећете веровати, после свега што сам у животу прошао, мој „амерички сан“ уништио је развод у Америци! Као што знате, био сам ожењен глумицом Холи Хантер, она је диван уметник, била је то романса из које сам црпео неограничену инспирацију за стварање… Када се „наша прича“ завршила, оженио сам се Ребеком Ранкин, ТВ водитељком, али се показало да она није била тако дивна… Ух, мој боже! Живог ме је одрала, до банкрота, тако вам изгледа развод у Америци! На срећу, поред гомиле, назовимо то – ужаса, нас двоје имамо двоје клинаца који још нису напунили 10 година, они су највећа мотивација за гурање „америчког сна“, чак и када он више личи на кошмар.

* Имате ли неку неостварену жељу?

– Волео бих да радим с Кустурицом, ако се за то укаже прилика!

С неба слеће човек који има велику моћ. Не само зато што све што у филмском свету вреди пролази кроз његове руке: он је један од ретких људи који могу спасти кинематографију – зачуо се глас Емира Кустурице, на хелиодрому у „задњем дворишту“ његове дрвенградске куће – Стиже нам Тјери Фремо!

Има нека тајна веза између „Кустендорфа“ и Кана. Директор најзначајнијег европског фестивала Тјери Фремо присутан је на „Кустендорфу“ већ седам година, овај пут, одмах по слетању, придружио се у „Проклетој авлији“ Кустурици, Каминском, Беренис Бежо, а колико у среду заједно ће дочекати Паола Сорентина. Дан касније, стиже музичко појачање – Заз.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: