Кандилице у тамници

Пише: Желидраг Никчевић

Понекад о веома значајним пјесницима нашег времена имамо само начелну и поједностављену представу – неколико општих карактеристика и препознатљив водећи тон, као да нам је то сасвим довољно за процјену вриједности и утицаја њиховог укупног стваралаштва. Наравно да је ова површност у вези са брзопотезним стилом и укусом наше епохе, и наравно да се тако губи из вида читав низ финеса уз чију би помоћ осјећање српског језика (па и српског живота) било знатно дубље и комплексније.

Мада у једном животно сазрелом пјесничком дјелу умјетничка средства нису иста, него се мијењају, може се рећи да Ђогова пјесничка дјелатност и данас траје у изразито полемичком и моралистичком афекту, као што је и започета. У важном историјском тренутку (пред сам крај Брозове владавине) његов лирски глас оправдано је стекао призвук темељне јереси и субверзије, да би се тај реноме продужио у временима још драматичнијим и трагичнијим.

Додуше, случај Вунених времена јесте донекле замагљен у нашој културној и политичкој историји, али су пјеснички трагови неизбрисиви. Пјесник је тада утамничен, а стихови су остали слободни.

У ствари, није ту ни било много шифровања и заобилажења, нису се ту размахале неке тајанствене и недокучиве метафоре – и баш зато су читаоци пјеснику почели да приписују и оно што сами нису смјели да изусте.

Углавном, Вуненим временима је увјерљиво демаскиран јавни и скоро општи друштвени кукавичлук, а савремена поезија неочекивано показала способност да продре у најделикатније закутке националне свијести и подсвијести. Чињеница да тај продор у самој српској збиљи није уродио неким драгоцјеним плодовима („није се богзна шта променило око нас, па ни у нама“) мање је важна, и мање се тиче самог пјесника. Он наставља својим путем. „Ја немам илузија да поезија може зауставити бомбе и лечити умоболне. Стога, попут пустињака у пустињи, немоћан пред силама немилосним, са страхопоштовањем служим моралном закону у мени и дивим се звезданом небу нада мном. Кад би свако од нас мало припазио на то кандилце у себи, било би мање мрака на земљи.“
Басне, гатке, загонетке, бајалице, клетве – то је и данас неисцрпно градиво Ђогове имагинације. Његов повремени језички архаизам никада није сасвим проналазачки – он као да изнова буди ране облике ријечи и језиком своје постојбине обогаћује сопствени пјеснички језик. Кад би тај језик био лепршавији и разигранији, да не кажемо баш модернији, он не би био ни толико продоран ни толико вјеродостојан. Овако, ми осјећамо да пјесничка ријеч слободно свијетли и у тамници, као кандилце, неугасиво.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: