Као у Светосавској химни
1 min read
Бијела, порта цркве Ризе Пресвете Богородице: једна од првих основних школа на српском (1812), финансирана од стране капетана, помораца, рибара, занатлија, виноградара и маслинара – не од стране тадашње, француске власти (Фото: Н. М.)
Пише: Никола Маловић
С руком на срцу, Бока је Которска током крштених и некрштених својих историја углавном добро пролазила, с мало жртава и с мало омразе међу народима.
У временима у којима варнице стварају, као и 90-их година прошлог вијека, поларизовани медији и хушкачки таблоиди, вјерујем да ће бити оних који ће у сасвим неутралној реченици наћи извор наводних подјела.
Занимљиво, прва је реченица била сасвим на трагу хрватског награђиваног медитеранолога, Предрага Матвејевића, који је у капиталном мега-есеју „Медитерански бревијар“, казао и да се обале Нашег мора (Средоземља) дијеле на оне које јесу крштене и на оне које то нису. Па му нико није замјерио, не само зато што се на прву лопту замјера само Србима, већ стога што је изрекао мисао истиниту и тачну.
Ако сам забацио удицу да се улове многи којима смета прва реченица, а тиме имам на уму портале који ће латинизовани овај текст дијелити по мрежама, онда сам дебото успио, јер се враћам на изворни став:
Боки је Которској Бог дао – у окружењу изузетно ратном, крвавом и балканском – такву срећу да се до сада, у мору ратова, никад нисмо похватали за гуше као да дана сутрашњег – нема, ни у њему режима сутрашњег.
Чиме то тумачити?
Да бисмо објаснили овај феномен с мјеста на коме наш народ и даље на мору живи у суживоту с мањинским народима, Црногорцима и Хрватима, ваља увести појам бокељизације. То је процес током ког се пословично дивљи, (у предрасудама) угрубо отесани брђани, Херцеговци и Црногорци, унутрашњи мигранти који стреме наплативијој географији – временом њој прилагоде, избрусе своје менталитетске и бонтонске неравнине, усвоје приморске ријечи, чешће узму да једу рибу, фотографишу се с неким хералдичким архитектонским обалним симболом у позадини, опазе носом да је у ваздуху нота соли, науче да љубичасто небо на западу у сумрак значи буру, навикну се на зелена шкура и барокне градове који као да су послагани од камених лего-коцкица, чују дјечју пјесму: Зашто-соле-море-какав-је-то-начин-није-море-храна-не-треба-му-зачин; установе да се налазе на нултој надморској висини до које сваког, али сваког дана морем долазе људи из цијелог свијета што утиче на језик, трговину, пословно искуство, на размјену информација…
Људи сишавши са црногорских и херцеговачких брда у првој генерацији казују: Ви, Бокељи, а онда у другој – ми, Бокељи.
Када сам веома успјешног Новљанина с херцеговачким презименом на –о, ословио са: шјор, тај ми је Херцеговац рекао да он шјор није. Ја сам и знао да није, али сам хтио да га унаприједим у обалног господина, јер ми то тако радимо, језичким манирима. Када ми је један национални Црногорац из Котора рекао да је опазио његове Његуше како бацају по Старом граду смеће, мирно сам сачекао крај реченице јер сам знао да ће се на крају ти Црногорци у Котору осврнути око себе и установити како у Боки није нормално да неко иде улицом и спонтано – као што би бештија из себе испустила тјелесни терет – побаца сувишке из својих џепова.
Минулу слику нисам направио случајно, јер сам у једном селу на сјеверу Боке, враћајући се с друштвом са још виших планина, видио старицу која је, мислећи да је сама (при чему вјерник увијек зна да га гледа Бог), спонтано задигла сукњу и помокрила се посред пута.
На обали је то инцидент, или пак зна да буде огреховљена перверзија, када се, нпр. током глобалистичке феште зване Бокељска ноћ, из хиљада, а не само стотина уретри, кроз бубреге филтрирано пиво или вино лије по мање освијетљеним ћошковима которског Старог града, по палатама, неријетко и по црквама. Током августовске Смрти богиње сезоне, јер Фешта над фештама то јесте, Котор у финансијском смислу заради бога оца, али зато јутром смрди на фекалије, пун је ђубрета, дрогираних домаћих и фурештих, па град ваља опрати раном зором, прије неголи стигне нови крузер са хиљадама туриста.
Кад пред которска Морска врата из 1555. стигне екскурзија из Црне Горе, дјеци попадају вилице. Они нису замишљали да њихова земља изгледа као страна. То што виде није Црна Гора. Они виде Боку. Опажају свим чулима географско, климатско – у исто вријеме кад и културно – чудо!
Бока Которска Европа јест. Ланцима везана за црногорско залеђе као преварена и несрећна жена за насилника, пијанца, мафијаша и наркомана.
Црна је Гора честита кућа, и то Бока Которска зна, па трпи и чека не би ли је Бог погледао да се и Црна Гора, финалменте, узме да мијења, да након смјене актуелног режима дођу у посјед алата којим се мијења све.
Двадесет је и први вијек.
Уздигнемо ли фокус, видимо да смо у европском економском слијепом цријеву, и да бољег живота до краја живота наших насљедника – неће бити.
Осим ако не дјелујемо одмах свим начинима осим самоспаљивањем, само да оде Курта, и да не дође Мурта, него да на можда потпуно неочекиваним основама, на свима људима алогичном уређењу, примјерице православној теолошкој држави – уредимо систем по нашој мјери, од Мора до Дунава, као у Светосавској химни.
И да нас Бог види.
Срби имају право на властити пут.
Све друго смо пробали.
Извор: Печат
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Да не заборавимо и химну:
https://m.youtube.com/watch?v=Mz6ZwiG3LaY
И ћутања могу бити наглас.
На сахрани Добрици Ерићу многи познати нису били.
Једна беседа,
О покајању – Свети Николај Српски,
„16. Јер нико не меће нову закрпу на стару хаљину; јер ће закрпа
одадријети од хаљине, и гора ће рупа бити.
(Зач. 34). 36. А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху
сметени и напуштени као овце без пастира.
37. Тада рече ученицима својим: Жетве је много, а посленика мало.
38. Молите се стога господару жетве да изведе посленике на жетву своју.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 9:16,36-38)
…“Негда када сам ја био са службом у једном планинском селу, сећам се, дошао беше један школован, пуноглав, празноглав – каквих није мало у овој земљи, и какви вазда угрожавају мир и морал народа – да на збору говори народу о правима човека. Говорио је на дуго и на широко, говорио је из туђих књига и туђих мозгова. Када је, најзад, завршио свој жучни говор, сељаци су устали молчаљиви као стене. Он приђе једном средовечном и дубоко замишљеном сељаку и упита га, шта он мисли о правима човека. А овај ће дубоко уздахнути и рећи: за што мене питаш, господине? Ја сам грешник над свима грешницима; мени не треба никакво право, мени је потребно покајање, господине…“
http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/o_pokajanju.htm
Бора Дугић – Сви моји преци (Добрица Ерић)
https://www.youtube.com/watch?v=9a0a00TyjkE&feature=emb_logo
„Voi siete dal paese molto lontani…“
Кад су рушили Стари мост мостарски, рекоше да ће направити још старији.
Руси Мостарци су посебна група U(u) Hrvata.
AKO данас нисте СРБИ, прекосутра ћете бити све само не Црногорци… ово вреди само за оне који ОСЕЋАЈУ ДА ЈЕСУ Светог Саве Род, а никог не убјеђивати, ко је отпао у осећању, и требало је да отпадне, нек тражи свој пут
Момо Капор је говорио да „чак и да се родио и у џамбо џету изнад Атлантика, био би Херцеговац…“, српски јасно
(а иза још воде, Америке, ово и нашим тамо, иста нам је)
Ви јесте у трбуху Звери.
Али звер у трбуху неких од својих долази нам главе одувек.
Срба, бивших и осталих.
Људи, уосталом. Створења Божијих.
Арсен Дедић
Моје име (Арсеније)
Моје име се не изговара јавно
полиција не дозвољава да се шири
Моје име је конспиративно име
неких мојих другова
оно се исписује ноћу по зидовима
по цијену слободе
Моје име је лозинка љубавника
оно се узвикује под вјешалима
Мојим су именом само најхрабрији
крстили своје дјечаке
у слијепим планинским кућама
знајући што их због тога чека
Пјесма о храбрости
Муљао сам
пробао сам мућкати
било ме првенствено страх
молио сам се
био пријетворан
лагао гдје стигао
Додворавао се
смијешио се студени
дијелио мртве пољупце
стајао под лажним барјацима
те писао туђе пјесме
Улазио у нежељене постеље
одијевао се по моди
затајио вјероисповијест
и спол
али изнад свега
бојао сам се
бојао сам се
Пјевао као дијете
изгубљено у тмини Жумберка
као да ћу одагнати
одгодити
што ли
као да ћу ишта спасти
и напокон схватио
не преостаје ми друго
осим храбрости
По Теорији игара ми одавно треба да смо нестали.
Љубав и душе мученика наших нас држе.
То је оно што планери нашег нестанка зову Intangible Goods. Њихов проблем је што то немају, а наш што нисмо свесни да имамо.
Са сваке стране воде.
О крсту свом,
„26. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој
науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“
(Св. Јеванђеље по Матеју 16:26)
“Даћу вам пастире по срцу вашем.”
(Јеремија 3,1)
https://www.youtube.com/watch?v=qZlWzpCrj2Y&feature=emb_title
То што је Никола један изузетно интелигентан човјек и одличан писац са одличним познавањем историје и реалним сагледавањем ствари не обавезује га да мора бити јасан вашим закржљалим умовима. Шта није тачно у овоме што је рекао, не прија истина!? Штета.
Da mi je znat sta je pisac htio da kaze? Da je Boka kultivisana a CG nije? Da treba stvoriti bokesku naciju? Mani su mili svi srbi, svi pravoslavci. Nikakve dalje podjele ne odrzavam. Dosta sunas dijelili i razdijelili….
sjedi 1
Вјековима остати свој, свога рода и вјере, поред толико освајача , јел то конвертитски менталитет или биће да је кад неко заборави ко је и што је послије непуних 50 година…
Не разумију они гдине.Никола што зборите, бојим се
Чудо ли је да у Будви, Котору и Херцег Новом, ДПС није на власти!
Будалама јесте!
Šta Nikola nije u redu sa tobom???
Konvertitski mentalitet, nedostatak talenta, dugačak je spisak njegovih problema…
Blentovene komlene ruzo prdo smrdo pisam ti se ns obitelj familiju swstru nanu bsbu didu cacu mamu tatu mila sina blaza6i sve sto sto ti daju koru ljeba ajde sad mirisi milov isprdak fujj….. Nesoju hrkkk fiujjj bljuccc
Просуо се бисер многоцени из пера богомдарованим Николе, а свиње се, иако незване, брложе и оборе, грокћу и брњицу о бисер чешу и тупе…О, свиње, није ради вас Никола бисер просуо…