Капела на Ловћену Његошево ремек-дјело

О чудесној поезији и филозофији Његошевој написани су томови књига. И то првенствено из пера познатих историчара и теоретичара књижевности, на више светских језика. Али малом броју људи из струке познато је да је „пустињак цетињски“, који је мјесто свеца обезбедио у литератури, био и врхунски – архитекта! Иако непрестано разапет између земље и космоса, одлично је познавао природне законе планете на којој је провео тек 38 година.

Потврду за то дао је, како га наука третира, најбољи архитекта свих времена, Американац Френк Лојд Рајт, који је посјетио Црну Гору између два свјетска рата, док је још била „жива“ Његошева црква-капела на врху Ловћена. Када је сазнао да је највећи поета Јужних Словена „нацртао“ цркву коју је посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском, и у којој је по сопственој жељи сахрањен, Рајт је узвикнуо:

– Његош је заиста био генијалан, када је смислио овакво решење, јер кружна форма је права круна за врх Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке.

Дакле, капелу која је саграђена 1846. године, чинила је једна већа и једна мања кружна форма, реализована по Његошевом налогу и нацрту.

А ко је био позванији да тако нешто каже од Рајта (1867-1959). Оснивач модерне архитектуре, писац који је објавио двадесет књига, предавач, дизајнер великог опуса, познат је по томе што је вјеровао у обликовање структура које су у складу са људском природом и околином, што представља филозофију коју је назвао органска архитектура. А баш на томе је ловћенски геније смислио цркву-капелу, која ће бити порушена, упркос противљењу великог дијела културне јавности, 1972. године.

Камен са бројевима

Камен којим је зидана црква на Ловћену деценијама је „украшавао“ једну ледину на Ивановим коритима. Био је обиљежен бројевима, јер се вјеровало да ће од њега поново „негде бити подигнута Његошева црква“. Гомила је „смјештена“ поред дјечјег одмаралишта на познатом излетишту у подножју опеване планине. С временом је бивала све мања јер су појединци узимали „лијепу грађу“ за своје објекте!

Мало је познато да је Рајт, који је рођен у држави Висконсин, био супруг Олгиване (Олге Иванове Лазовић), унуке великог војводе и јунака Марка Миљанова, која је у Талесину, у далекој Аризони, заједно са славним супругом, основала познату Рајтову фондацију, једну од најчувенијих школа архитектуре на свијету.

Олгина мајка Милица била је храбра и смјела ћерка војводе Марка Миљанова, чија је улога у Првом свјетском рату била велика. Послушала је своје срце и са пушком у руци отишла да брани свој народ. Њен отац није имао мушке наследнике, па се говорило да је тај ратнички жар, који је горео из љубави према српском роду, усадио у своје три кћерке. Највише се распламсао у Милици, што се видјело одмах на почетку избијања Великог рата када је отишла на фронт, раме уз раме са мушкарцима. Када је стасала, Милица се удала за Ивана Лазовића и са њим добија 1898. године ћерку Олгу.

Из Црне Горе Олга је отишла као седмогодишња дјевојчица почетком двадесетог вијека, била је писац, плесачица, композитор, филозоф, учитељица. Била је у браку с Рајтом од 1924. до његове смрти 1959. Преминула је 1988. године. После њене смрти 1991. Амерички институт архитеката признао је да је Рајт највећи амерички архитекта свих времена.

Нема сумње да је Олгивана свом супругу, поред помоћи за бројна архитектонска остварења (била му је велика инспирација и подршка), пуно причала о својој постојбини, ловћенском Прометеју, који се толико „топио у српске несреће“, да је то и био разлог за посјету Језерском врху, над којим је стражарила јединствена црква-капела. Ту је Рајт и сазнао ко је „нацртао“ капелу, која ће се наћи после рата на грбу Републике Црне Горе. А онда су „кола окренула низа страну“. По налогу ондашњих комунистичких власти, црква-капела је срушена 1972, да би уступила мјесто фараонском Маузолеју, који је урадио генијални вајар Иван Мештровић. Маузолеј, којему је, како су и предлагали тада многи зналци, било место „негдје на Цетињу“, отворен је 1974.

Тако је умрла последња жеља песника и владике, који је цркву на Ловћену аманетом писаним уочи своје смрти 1851. одредио за вјечно пребивалиште. Прије него што ће жеља тадашњих моћника из Црне Горе о постављању маузолеја бити реализована, томе су се противили угледни писци и ствараоци као што су Мирослав Крлежа, Меша Селимовић, који је вапио „не стављајте самар на Ловћен“, посебно Српска православна црква и њена Цетињска митрополија. Али и научници који су тврдили да ће „планина одбацити гломазну грађевину“.

Блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије често је подсјећао да цркву-капелу треба вратити на Ловћен, изражавајући и жељу бројних слободомислећих људи и у Црној Гори и другде у региону. Он је казао, између осталог, да не тражи уклањање маузолеја, већ да се на згодном мјесту, уз постојеће здање (тај простор је већ сагледан) сагради црква у истим габаритима пре њеног рушења.

Овом темом, вјечито актуелном, бавио се, баш поводом идеја о враћању цркве и један српски интелектуалац, инжењер архитектуре из Крушевца Радул Радмановац, који је обавијестио јавност да се Његошево име налази у Лексикону архитеката бивше Југославије. Он је подсјетио да је, приликом изградње маузолеја, Ловћену „одрубљена“ глава.

Његошев завјет

Црквицу на Ловћену, на Језерском врху, подигао је Петар II Петровић Његош 1846. и посветио је свом стрицу Светом Петру Цетињском. Приликом подизања капеле, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, „на оној висини, која је највиша у Црној Гори и откуд се виде понајвише само србске земље и сиње море“, како је то причао Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила.

Медаковић је забиљежио и Његошеве ријечи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: „То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“

Његош је умро 19. (31) октобра 1851, у 10 сати. Из бојазни да би се Турци могли ноћу прикрасти на Ловћен и почившем владици одрубити главу, сахрањен је у Цетињском манастиру, да би 27. августа 1855. његове кости биле пренете на Ловћен.

Признање Руса Краснова

Капелу која је добрим дијелом страдала 1916. године од артиљерије Аустроугарске која је окупирала Црну Гору, подсјетио је Радмановац, није „цртао“ велики руски архитекта Николај Краснов, како се понегдје прича и пише, нити јој је изглед мењао први југословенски краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе Петровића Његоша, који ју је обновио 1925. године.

Краснов је, наиме, високо оцијенио решење капеле које је затекао и у потпуности задржао њену аутентичност. О томе свједоче фотографије капеле из ранијих времена и оне обновљене, прије више од деведесет година.

(Новости)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: