Капетан

Пише: Батрић Бабовић 

Капетан је био голооточки мученик.

Сељачко дијете рођено
непосредно иза Великог Рата.

Полако је постајао борац и јунак.

Физичке снаге није му фалило.

Плавооки дјечак разгранао је плећа.

Пуно је радио. Мало је размишљао.

Или нимало.

О идеји Троцког и Лењина није знао ништа.

Чуо је за друга Тита. Постајао је напредан.

У Другом Свјетском Рату кад је омаљавио, чврсте кости приступио је партизанском покрету.

Сумњало се да није доследан марксистичкој мисли.

У селу је колала прича да је кућа штаб присталица Краљевине СХС.

Породица је оптужена да не гаји дух и идеје црвених бригада.

Морао се пронаћи излаз из тог зачараног круга.

Искористио је згодан моменат да одбаци све сумње.

Указала се непоновљива прилика.

Капетан је ступио на сцену.

Била је тиха децембарска ноћ давне 1941.године.

У кући је било сијело.
Кад се соба зажарила од жамора, Капетан је узео суво дрво.

Отворио је шпорет и запаливши луч узвикнуо: “ Живјела Партија. Живио друг Тито“.

Бацио је луч на под собе.

Пожар је захватио кућу.

Укућани су га једва угасили.

Остали су једино испуцала чакма и нагарављени под.

Кућа је опстала.

Капетан се доказао другу Титу и Партији.

Рат је увелико почињао. Капетан је био свуда.

Пљевља, Сутјеска, Неретва, Сремски Фронт.

Како се рат ближио крају еполете су бујале.

Капетан се оженио. Добио је двоје дјеце. Сина и кћерку.

Дошла је 1948. Капетан је постао мајор.

Био је командант окружног затвора. На мјесту данашњег хотела Москва.

У вријеме кад су Тито и Стаљин заратили. До крви. До коштане сржи.

Дух младости и бунта није мировао. Криве Дрине чезнуле су за исправкама.

Вјечити побуњеник рече надређенима:“Зашто наши другови чаме у подруму, а државни непријатељи станују на првом спрату? Треба то исправити“.

Исправка је наступила одмах. Капетан у чину мајора придружен је стаљинистима по хитном поступку.

Ухапшен је и стављен у самицу.

Ниједна мука никад не иде сама.

Камрик судбине парао је крвави данак.

Остао је без чина, статуса и породице.

Жена му се преудала и родила још двоје дјеце.

Капетанова и њена дјеца завршила су у сиротишту.

Првим транспортом испред Теразијске чесме, Капетан је упућен на острво Свети Гргур.

Добио је златну медаљу за одлично владање у располућеном атеистичком систему – пустињу Голог Отока.

Проживљавао је Голготу.

Сваки камен сивила окружен плаветнилом Јадрана личио је на крст кога се одрекао.

Прошао је топле зечеве, кибле, шпалире, жеге и буре.

Петокњижје ка идеолошкој поправци духа.

Миљама је био далеко од Изласка.

Рвао се са универзумима сјећања.

Били су му једини правац према обећаном дану.

Пробао је да бјежи из казамата.

Ухваћен је у мору.

Мучен је веслима и гвожђем.

Крв је текла на све стране.

Избјегао је смртну казну.

Претучен на смрт лежао је мјесецима.

Сушио се од изнемоглости. Није се разликовао од крша и драче.

Прошло је шест година Голог Отока. Голооточко поимање и расуђивање никад.

Запослио се као физички радник у фабрици цигле.

Убрзо се по други пут оженио.

Усуд је хтио супротности у једном бићу.

Млада је била из куће поражених у Другом Светском Рату.

Побједа и пораз заљубљених личе једно на друго.

Изродили су троје дјеце. Три златне јабуке.

Године су пролазиле.

Капетан се од Голог Отока бранио голим животом.

Од Стаљина није одступао ни за јоту.

Русија му је олакшавала смисао постојања.

Тврдио је да је било исправно паљење сопствене куће.

Љубав његовог живота задесило је много болести. Срчана кап прелила је чашу.

Упокојила се потпуно слијепа са лицем које је личило на светогорску фреску.

Двадесет година млађа од Капетана отишла је са овог свијета.

Постао је још једном голооточанин. Конца мукама није било.

Шетао је сваки дан више од петнаест километара.

Руте корака биле су живописне.

Никад нису личиле једна на другу.

Атлетика на фиктивној слободи чувала му је главу од Светог Гргура.

Читао је Капитал и Манифест КПЈ. Сваки дан. У новчанику је носио слику Јосифа Висарионовича Стаљина.

Кад је имао деведесет година умро је у сну.

Очевици тврде да је непосредно прије смрти помињао Бога и мајку Марију.

Дозивао је дјецу и унуке.

У копрени пресељења назирала се његова прва љубав.

Горела је давна београдска драма са мирисом трагедије.

Доказ за доказом да заборав не постоји и да прошлост никад не пролази.

Супругу од пресељења на бољи свијет није испуштао из уста.

На вјечни починак испратиле су га хиљаде душа којима је био све.

У радости и жалости.

Мрамор му је покривен крстачом близу древне светиње.

Сав простор између његовог гроба и манастира личи на међу два свијета заведене честите душе.

На накарадни вијек невидљивих борби добра и зла у човјеку и микрокосмосу.

На сударе супротности са сличностима у утопији ратног бесмисла.

Збир Капетанове вјере и дјела руског државника остварио је своју војничку мисију.

Голи Оток још васкрсава изнад гробне тишине.

Капетан му никад није дао вјечни отпуст!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: