Капетан Америка

Пише: Слободан Савовић

То одјељење једне школе без сагласности ученика тог одјељења премјештено је у школску зграду друге основне школе школе, да похађа наставу.

Образложење је за такав чин било, да ће ти ученици који су прекомандовани у новој средини боље усвојити нове напредне вриједности и да ће као колектив бити безбједнији. Јер стара школа није нудила савремене вриједности.

У новој школи је збуњене ученике сачекао и нови друг у разреду. Крупни дјечак (крупнији од свих осталих) био је и моћнији од свих осталих, захваљујући својим родитељима. И све у разреду је на мах малтретирао. Између осталог омиљена забава му је била да отима паре за доручак осталим ђацима. И сасвим је за очекивати да су се остали ђаци плашили крупног дјечака. У одјељењу су ћутали и невољно подносили терор. До једног тренутка.

Један ученик, сасвим обичан дјечак једног јутра је казао крупном силеџији: Не можеш више да ми наређујеш. Не можеш више да ме малтретираш. Нијесам ја твој слуга. Ако сам мањи од тебе имам право да ти се супроставим….. И покушао је да удари силеџију. Тај дјечак. Који је био најнижи у разреду и који је био сасвим просјечан ђак. И није успио да га удари. Имао је срце али није имао снагу. Логично, да га је крупни дјечак изударао. И да му је пар улизица из разреда помогло. Изударао га је јер му је био повријеђен понос. Крупни дјечак , коме је идол био стрип јунак Капетан Америка, погрешно је схватио своју улогу у разреду. Није разумио свог идола Капетана Америку. Мислио је сви морају да га слушају. Да му се клањају. Да му се може, да се мијеша у живот сваког ученика у одјељењу. Крупни дјечак је заборавио да свака моћ мора да буде ограничена одговорношћу. Пропорцијално.

Мука је тог другог дјечака натјерала да својим поступком пошаље поруку, свим осталим ђацима у одјељењу. Боље је и добити батине него долазити у школу са страхом. Боље подићи поглед и стиснути песницу, него се крити по ћошковима за вријеме великог одмора.

Остали ђаци из одјељења, које је премјештено одлуком управе школе у другу зграду, јавно ћутали. Пред силеџијом су склањали поглед. Уредно су му давали свој новац за ужину. Сви осим малог просјечног дјечака. Једино он није давао харач. Његов подлив испод ока, зарађен у покушају обрачуна са крупним дјечаком, био је разлог потајне зависти осталих дјечака у одјељењу. И подсјетник њиховог кукавичлука.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: