Карадушмани

Пише: Бећир Вуковић

У обећаној земљи, крв дјеце функционише као нова валута.

Ако ‘западни партнери’ кажу да је крв новорођенчади нова валута (то сведоче планетарно познате личности), онда, пробирљиви динарски читалац овдашњих  демократских провенијенција, неће замјерити што и ми помињемо новорођену валуту. Можда би се и код нас нашло пацијената за нову валуту.

Депресивни црногорац има (само) проблема са смрћу. Не, етичких, него бизарних. Само су овдје сахране важније од покојника, а свадбе од љубави. Важнија је амбалажа од садржаја. Дивимо се вјенчаници, а не младој. Изнад свега, важнији је изглед од памети… (Сјетих се – депресивног оптимизма црногораца др Тодора Баковића.) По свој прилици, макар за сегменте ове теорије, вријеме ради.

У Црној Гори – семафори – поред стандардне три боје, имају и – црну. Нема сасвим сигурне маршруте са тачним знацима…

Нема ни удобног крста – сваки скрши кичму. Нема ни рачунице са спасењем. То сведоче све велике приче од Аврама, до данас. Ко није иколико искусио Аврамову причу, тај није људско биће…

Још један полицајац Светског полицајца, убио је још једног црнца. Полицајац је с леђа убио црнца. Полицајац је, безусловно, добио – отказ. И, пуштен је опет на улицу, да се брани са слободе.

У обећаној земљи не тече мед и млијеко, него крв по улицама. Изгледа, обећане земље и нема, ни од Ханаана до Херкулових стубова и Гилбратара, нити са друге стране баре.

Од лимбова Тихог океана до Медитеранских плавих вала, на сцени је – полиција. Полиција не убија и батина бранећи државу, него убија и хапси бранећи убице од народа.

Доскора, утваре су биле слике (нашег) унутрашњег (свијета), страха. Одскора, то су полицајици на улици.

Поштујем само шумског полицајца – шумара. Са зеленим шеширчићем, и сламком међ зубима. Кад је комшија у јелашју, шумар је у селу, и, лаганицом, ладом, лади јаја…. (Овај одломак сентименталне приче не приличи Црној, већ само Гори..)

У друштвима гдје је објављена смрт културе (попут нашег), свакодневна хапшења полиције, не могу изазвати ни најмањи интелектуални шок.

Кад је полиција извршилац политичких идеја, онда се ради о безисторијском стању друштва. Не саопштавам вам моје опаске, него предочавам нашу колотечину.

У Будви, на нередовној сједници Скупштине, било је више полицајаца од посланика. У Скупштини Црне Горе, доношење Закона о Слободи Вјероисповијести, обезбеђивала је наоружана полиција. Тек попоноћи, Скупштина је растурена – хапшењима посланика. Посланици и посланице Демократског фронта, у марици, пјевали су дивну српску пјесму: „Креће се лађа Француска, од пристаништа Солунска…“

И, опет, полиција хапси, и, опет, нема икаквог – интелектуалног шока. Црну Гору више ништа не може – шокирати.

(Зато сам се и сјетио депресивног оптимизма, и електро-шокова. Црну Гору  треба прикључити на – нуклерку – и повући склопку – или у дим да сагори, или да се излијечи…)

Нисмо дорасли свијету ако полиција хапси свештенике Христове цркве, и убија народ по улицама. У Америци убијају црнце, у Црној Гори хапсе црнорисце.

Полицајац је душманин душе.

Кип Слободе још није срушен. Оно што му предвиђају карикатуристи, није весела прича. На западу, стрип и карикатура, озбиљни су жанрови.

Шта бисмо ми могли приложити свијету карикатуре. Можда ово: предсједник владе, каже, да је – он – спреман, што се тиче Закона о Слободи Вјероисповијести, да одложи примјену истог, и тако даље…

Он је – спреман. Ко је, дакле, спреман. Дакле, спреман је онај који је – изнад – закона, да одложи закон… Таква је логика диктатора. Откако постоји држава и право, нико није чуо овакву изјаву. У Црној Гори, термин – страшно – више не значи оно што је значио прије изјаве овог правника.

Довече, обувам опанке, па право уз седморо Брда, у изборну кампању. Надам се да ће ме кроз карамучину обезбеђивати карадушмани…

Јеси ли за ауторство, или за партнерство..?

Демократски фронт положио је све испите ауторства. Што се тиче партнерства, колико знамо, оно се тражи.

Ако гласаш власт – гласаш против православља.

Или – или

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: