Караџић: Американци погазили договор, НАТО планирао моју ликвидацију

Пре скоро девет година, доктор Радован Караџић скинуо је са себе одору доктора Драган Дабића. Под густом брадом и сламнатим шеширом, у готово чаплиновском заплету, дуже од деценију измицао је пред потером најјачих тајних служби и белосветских ловаца на главе. Тог 30. јула 2008, попут имена његовог познатог романа, медији су бележили чудесну хронику ноћи током које је најтраженији бегунац, са делима Достојевског и Шекспира у пртљагу, испоручен Хагу.

Суочен са првостепеном пресудом Трибунала од 40 година затвора, на коју је његов правни тим уложио жалбу, ратни лидер босанских Срба, ексклузивно из Схевенингена, говори за „Новости“ о данима и ноћима у казамату, скривању и хапшењу, дилемама, стрепњама, сећањима, правди и неправди, ратном вихору у Босни и Херцеговини, свим кључним политичким играчима у босанском лонцу који је прокључао пре четврт века, рушевинама Југославије, српским заблудама…

Његов предмет је пред судом у Хагу представљен на више од два милиона страна. Одбрана бившег председника РС приложила је низ докумената који сведоче о томе да је рат у БиХ почела друга страна, међу којима су и наређења државног врха БиХ да Изетбеговићев МУП и ТО од 4. маја нападну све војне објекте у Босни. С друге стране, суд је сва наређења Караџића политичким и војним властима РС да имају обзира према цивилима друге вере, као и заповести војсци да не гранатира насумице, у пресуди „препознао“ као пропаганду. Зато је утисак одбране и јавности да је суђење Караџићу далеко до сваке праведности.

Током 1995. испали сте из „политичке трке“, после договора са Холбруком. Тврдите да вас је он преварио?

• Одмах након „Дејтона“ донео сам одлуку да се не кандидујем. Али схватио сам да то треба да продам, и да им потрошим време, да не дисквалификују друге функционере. Ја сам власт пренео на Биљану Плавшић. Она је била на изборима 1990. Нисам очекивао да ће икад слушати Слободана Милошевића, јер му није пружила руку, ни Американце, јер је била веома критична према њиховим акцијама, а домаћим противницима не би попуштала, јер је изгледало да је чвршћа у српству од свих нас. Али одмах су почели да је условљавају и дају јој казнене поене. Знао сам да би тако урадили и с Крајишником, Бухом, Максимовићем и многим другима. Зато сам одлучио да затегнем и будем тајновит, што је менторима, Билту и Холбруку, створило велике главобоље, па су заборавили да дисквалификују остале. Билт о томе пише у својој књизи. Коначно, након што смо одржали Скупштину странке на Видовдан 1996, ја сам одустао од кандидатуре уз споразум са Холбруком. Сада већ постоји и глагол „холбруковати“ некога, тј. обећати му па не испунити. Зато им више ниједан председник неће прихватити гаранције.

Шта је договорено са Холбруком?

• Једини договор који је требало да остане тајна био је договор са Холбруком. Отприлике да се повучем из јавног живота, а они ће ме оставити на миру.

Договор, ипак, није наједном прекршен?

• Дуго након одласка са власти ја сам се слободно кретао по Палама и Републици Српској, све у уверењу да Холбрук држи реч. Међутим, стизали су гласови да он не може да испуни свој део договора и да је НАТО пре за ликвидацију него за хапшење, јер се није знало са чиме још ја могу да изађем у јавност. Хеликоптер Уједињених нација је знао да лебди изнад наше породичне куће, мало по страни. Ми смо већ тада имали унука, и ја сам био и љут и забринут због тога, а ове гласине о ликвидацији постајале су уверљивије, а потврдила их је нешто касније и Карла дел Понте, имам тај снимак. Тада сам одлучио да их „одведем“ даље од породичне куће, и почело је моје „дискретно становање“.

Међутим, нису вас пуштали на миру?

• Непосредно пре тога, моје обезбеђење је на једном удаљеном брду, с ког се види наша кућа, открило неко веома моћно сочиво, са мноштвом акумулатора послаганих око њега. Дел Понтеова је Биљани Плавшић рекла да они знају када сам у којој соби, и разликовали су мене од мога сина, по два сантиметра разлике у висини, и било нам је јасно да је то термовизија. Обавештен сам од наше безбедности да Сфор изводи неке активности које не најављује унапред, као што треба. Безбедност је запазила да се „вежбе“ одвијају на местима где сам био претходног дана; почело је озбиљније скривање. Најозбиљније је било што ближе местима на којима су становали представници УН и Сфора. Тако сам их посматрао док су ме они тражили негде около.

Како тумачите то што Срби из Босне, иако нисте из тих крајева, у вас и даље гледају као у лидера?

• Увек сам говорио да су Срби у Босни најтврђи и најдурашнији од свих нас. Ми из Црне Горе и Херцеговине смо доста театрални, па своје тврдо српство умемо да покажемо, али босански Срби су вековима, без наде да ће доживети васкрс српства, чували своју веру и своју народну суштину. Нико нема право да изневери њихове наде. То је била моја идеја водиља!

Према писању штампе из тог времена, вешто сте им измицали?

• Проблем је био мој лаптоп, на ком сам радио, јер су могли да га електронски лоцирају, као и све што је живо, термовизијском камером. Тада се моје обезбеђење трудило да ми обезбеди смештај у урбаним срединама и обавезно близу банака и пошта, где има много компјутера у приземљу.

Тада сте већ дошли у Србију?

• Кад је убијен Ђинђић, а некако у исто време усвојен Закон о сарадњи РС са Хагом, ја сам се захвалио људима који су ме обезбеђивали јер нисам хтео да их инкриминишем. Од тада сам живео сам, излазио касно ноћу ради набавки и краће шетње. Али полиција је почела да трага за „земунцима“ и њиховим скровиштима, и ја сам схватио да њих занимају станови у којима „не живи нико“, тј. за које комшије могу да тврде да је празан. Зато сам одлучио да изађем у јавност, да ме комшије виде, тако да свакоме могу рећи да ту живи неки чичица.

„Изашли“ сте као Давид Дабић?

• Најважније маскирање ми је било да са 112 килограма током рата „спаднем“ на свега 80. Уз то, носио сам пошироке мајице, ролке и другу одећу, која ми је тако постала широка, тако да појава није упућивала на мене. Морао сам да говорим екавски, што ми није било тешко. Потом се десило да сам, трагајући за здравим начином исхране, набасао на нека предавања о томе, па сам се некако нехотично укључио у све то. У исто време ми је нестало новца. Тако сам почео да држим предавања и консултације за неке компаније, а ускоро сам почео и да радим као консултант у неколико приватних ординација. Похађао сам и завршио курс из парапсихологије, прво ради знатижеље, али без ентузијазма. Учитељ ми је био један веома необичан човек, који је био веома обдарен, иако о томе није знао много. Он ми је дао име Давид.

Ухапшени сте 2008. Шта сте тада помислили?

• Знао сам од самог почетка да је Хаг у то време као разјарени бик. Нема одбране. То је, уосталом, био разлог и што сам се скривао, не толико што би тај бик погодио мене, већ што би био употребљен да погоди и сруши РС, за коју је дата и моја и многе друге, скупље жртве. Још у авиону Владе Србије схватио сам да им ја и нисам нешто нарочито важан, осим као српска парадигма, коју ће васпитно и егземпларно ударити, да се српство, или бар РС и њен народ, никад не опорави. Одмах сам, за кратко време, саставио стратегију: на првом месту је био задатак да не браним себе или само себе, већ „целу српску ствар“, јер ме они и траже због те ствари.

Вашу професију је, кажете, одредио ваш отац…

• Када сам „бирао занимање“, отац ми је рекао следеће: „Слушај, знам да ћеш урадити како ти будеш хтео, ми ћемо ти помагати колико можемо, али би нам било најдраже да студираш оно због чега си и отишао у Сарајево“ (медицину). Испричао ми је тада како је био и у рату и у затвору, и у обе те ситуације видео је како су пролазили писци, професори, новинари, а како лекари. Лекарима је, без обзира на то што су били осуђени, било много лакше, уважавани су, нису били упућивани на линију у рату, нити су били малтретирани у затвору.

• „Дакле“, наставио је отац, „ако хоћеш да избегнеш рат и затвор, иди на медицину, а као књижевника те чекају и рат и затвор, а писати можеш и по подне“.

На Светог Василија, 12. маја, у БиХ почиње да се приказује филм „Радован – повик иза зидова тамнице“ Драгана Елчића…

• Режисер и сценариста Драган Елчић је и сам учесник крвавих збивања у БиХ деведесетих и добро познаје догађаје. Знам да је испратио цело моје суђење, да има огромну документацију везану за мој процес. Такође, слушао је и шта каже Тужилаштво, а шта одбрана. У много наврата сам се током припрема филма чуо с њим и не сумњам да је испричао „праву причу“. Уосталом, власник моје „филмске судбине“ је управо он.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: