Карановић надомак изласка из Кавеза

 
Збирка пјесама ,,Кавези“ Звонка Карановића, као да превладава трошан свијет људске свакодневице успињући човјека ка бесмртности.

Многе религијске приче, пјесме и митови говоре о лутању човјека и његовој потрази за другом, изгубљеном половином, без које он не може остварити своју цјеловитост.

Платон у Гозби у Аристофанова уста ставља мит о људском роду који је некада био сачињен од једног тијела и душе, али су га богови казнили тиме што су га подијелили и осудили да током цијелог живота трага, лута свијетом у потрази за својом другом половином.

Управо у ,,Кавезима“ човјек трага за двојником у свијету гдје богови нису рачунали да човјек никада неће пронаћи другу половину, или пак у свијету у којем је то могуће, али су људи заборавили на Бога.

За поезију Звонка Карановића говори се да је нихилистичка, песимистичка, мрачна, меланхолична, јер Карановић пише о изгубљеној генерацији, о свијету који је изгубио смисао. Збирка је компонована тако да се може читати као лирски роман, стрип или психоделични филм.

У првој пјесми Мртви, лутке, усамљеност,  пјесник дефинише живот као котрљање ка смрти: ,,Није имао с ким да разговара, осим с мртвима. А они су понављали једне те исте ствари“. Окружени вјештачким творевинама града, ликови свијету удахњују смисао уз помоћ маште. Они се препуштају несвјесном не би ли тако били живи.

Користећи библијске мотиве и алузије из модерне умјетности и филозофије, пјесник допушта ликовима да изађу из тијела и лебде изнад стварности. Оно што доживљавају није епифанија божанске истине на земљи већ визија пакла.

Деконструкцијом мита о спасењу, пјесник покушава да осмисли нову религију и морал као једини могући пут ка Богу.

Јачи ефекат пружају краће пјесме које приказују обичне људе у покушају да искораче из ропства у непознато.

Позиција гдје све пролази док главни ликови стоје у стању херониског трипа јесте један од начина да се побјегне од ропства. Пјесник чак покушава да превазиђе себе: ,,Ријечи су решетке„.

Тек се на крају збирке назире могућност избављења из кавеза и стапања с другом половином кроз љубав. Како Аристофан бесједи Ерос је тај који нас води к ономе што нам је сродно, и који нам и за будућност даје највеће наде да ће нас повратити у некадашњу природу и исцијелити, и тако нас учинити блаженима и срећнима.

Сада у 21. вијеку, налик оној из 20-ог, литература обилује мотивима отуђења, а ваљда то тако и мора бити јер жив човјек и није жив ако се не изрази, а шта може изразити неко ко је у кавезу до своје ропство. Али то није довољно, потребно је наћи излаз из зачараног круга, потребно је енергично, одлучно и снажно се окренути према свјетлостисти на стази љубави, јер у противном нема изласка из кавеза, па се поставља питање: шта вриједи и најбоља литература у рукама робова? У том смислу је за похвалу Карановићево окретање ка Еросу, али се ту не смије стати. То је само почетак на путу изласка из мрачне пећине илузија.

Ако су ријечи решетке, како то пјесник дефинише, онда их је потребно поломити и изаћи из ,,Кавеза“. Мотив којим се збирка завршава, Љубав, истовремено треба бити мотив којим ће запоћети нова, збирка или стаза, све једно је, али корачање ка слободи мора бити настављено.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: