Карантин

Пише: Емило Лабудовић

Наслов ове рубрике, поготово у атмосфери на ивици пандемијске хистерије изазване појавом корона вируса, упућује да би могло бити ријечи баш о томе, а неће. Неће не због тога што је то неинтересантна тема, напротив.

Неће зато што су о њој скоро све рекли колико упућени толико, ако не и више, и неупућени. Неће ни због тога што та пошаст још увијек заобилази Црну Гору, а ако и бане биће дочекана  са она два шатора испред коњушница Краља Николе, пардон: Инфективне клинике, тако да има да се пуши. Дакле, ријеч је о нечему што нема везе са епидемијом и пандемијом короне али по много чему личи на ту ситуацију. Кренимо редом и од почетка.

Карантин је, по дефиницији, „једна од епидемиолошких мјера којима се спречава ширење заразних болести путем изолације обољелих или инфицираних од осталих здравих особа“. Дефиниција јасна као дан и не треба јој појашњавања, али у чему је, онда, сличност са стањем у којем јесмо, и као друштво и као појединци, а о којем ће бити ријеч у редовима који слиједе.

Прво, о изазивачу „болести“ од које је обољела огромна већина грађана Црне Горе. Није корона, још није, али је по утицају на здравље нације и по брзини ширења још убитачнији. Ријеч је о вирусу самосвијести, самопоуздања и слободоумља, који ево више од два мјесеца хара Црном Гором. Шири се до сада невиђеном брзином и из дана у дан све је више обољелих.

01Емило ЛабудовићАли, за разлику од короне, излијечених нема а није забиљежен  ни један случај смртног исхода. Напротив, примијећен је његов изузетно повољан утицај на исправљање кичме, на повећање капацитета плућа и побољшавање вида. Такође се запажа да „обољели“ уопште не показују жељу за изљечењем већ се, из дана у дан, све више наливају ведрима узрочника. Додуше, држе се препоруке онога доктора Аџића па шетају ли, шетају. Кажу, здраво је и за ноге и за душу.
Друго, ријеч – двије и о здравима. За разлику од инфицираних, они су у много већој паници. Страхују да се инфекција не прошири и на њих, што им домаћин никад не би опростио. Из тог скоро атавистичког страха, даноноћно грме на обољеле, приписујући им кривицу за све недаће још од прошлога вијека. А кад им се учини да је и то мало, онда на мобу зову кусе и репате, ваде из нафталина оне за које се мислило да су одавно рахметли и преправљају старе дијагнозе и рецепте.
И, на крају, о главном. О карантину. Мада је, дефиницијом, предвиђен и за здраве а који би могли да оболе, код нас су у карантин смјештени већ „обољели“. Додуше, каранти је нешто шири од она два шатора и од касарне у Зогању, али је дефинисан. Знају се црквене и манастирске порте,  градске улице и булеври, сеоски путеви и стазе којима се смију кретати и таламбасати својом „заразом“. Све изван тога сматра се директним нападом на кућу, на њену стабилност, на кући ред и поредак.

А да се то не би десило, заражени су ограђени, као што карантин и подразумијева, стоструки зидом. Зид од бетонске непопустљивости зида „отац нације“. Онај од плетеног прућа који неодољиво подсјећа на ребра радијатора, плете први до њега, од блата га зидају ини и изинђали назови академици, на нафталин миршући вампири оваквих, онаквих и свакаквих покрета, ћерпич дотурају из невладиног сектора, а троструку заграду од бодљикаве жице јавно плету они „јавни“ Шуковићи, онај „културни“ Симуновић и… стокупљевина с коца и конопца. И сви би да карантин буде и чвршћи, и жешћи, и височији, и дубљи, толики да се „никад више не деси 1918.“ када је, наводно, овај вирус детектован.

А заражени? Они као да не примјећују карантин у који би да их изолују. Не виде она два шатора, оне коњушнице које клиником зову, оне касарне у којима није здраво ни за пацове… Шетају, неизљечиви и незаљечиво инфицирани слободом, самопоштовањем, поносом, достојанством, љепотом, љубављу за ближње (и за „здраве“)… Шетају и не мисле стати све док карантин не обухвати све и док симптоме вирусне инфекције не покажемо сви.
Па, онда, видимо се у карантину. До оздрављења. Наздравље!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: