Кардинал Милер: Ниједан бискуп нема право забранити мисе са народом

„Овај вирус представљао је трагедију за многе људе. Управо из тог разлога Црква има задатак понудити визију људске патње и постојања у перспективи вјечног живота, у свјетлу вјере. Суспензија Миса с људима је одрицање од нечијег задатка, то је снижавање Цркве у овисност о држави. То је неприхватљиво.“

Кардинал Џералд Милер, бивши префект Конгрегације за наук вјере, до којег стижемо телефоном, врло је јасан у просудби о ономе што се догађа у Италији и у многим другим земљама.

Ваша висости, за многе вјернике патњи од болести још је додана и патња забране судјеловања на миси, чак и ускраћивања погреба; а поврх свега оправданост свега тога од стране црквене хијерархије.

То је врло озбиљна ствар, то је секуларистичка мисао која је ушла у Цркву. Једно је подузети мјере предострожности како би се смањили ризици од заразе, а друга ствар је забранити литургију. Црква није клијент државе и ниједан бискуп нема право забранити еухаристију на овај начин. Такођер смо видјели како су свећеници кажњени од својих бискупа зато што славе мису с мало људи, а све то значи поимати себе као државног дужносника. Али наш врховни пастир је Исус Крист, он није Гиусеппе Цонте. Држава има свој задатак, а црква има свој.

Многима се чини тешко помирити дужност према држави с потребом за јавним штовањем Бога.

Морамо се и јавно молити јер знамо да све овиси о Богу. Бог је универзални узрок, а ту је и секундарни узрок који долази из наше слободе. У ономе што се догађа, ми, коначна створења, не знамо колико овиси о Богу као узроку, а колико о нама: ово је поанта молитве. Морамо се молити Бога да ријеши изазове нашег особног и друштвеног живота, али не заборављајући трансцендентну димензију, визију вјечног живота и присно заједништво с Богом и с Исусом Кристом, чак и у својој патњи. Позвани смо сваки дан узимати свој криж на рамена, али вјерницима морамо објаснити и њихове патње у категоријама Еванђеља. Забрана судјеловања у литургији иде у супротном смјеру. Подузимање одређених вањских мјера посао је државе, наша је задаћа обранити слободу и неовисност Цркве; и супериорност Цркве у духовној димензији. Ми нисмо агенција подређена држави.

Многи, чак и међу свећеницима и бискупима, схваћају да постоји снажан ризик од неразумијевања значења литургије у овом проширењу миса на телевизији и интернету.

Ти се обрасци не могу сматрати надомјештањем мисе. Наравно, ако сте у затвору, концентрационом логору или другим изванредним околностима, можете духовно судјеловати у Еухаристији, али то није нормална ситуација. Бог нас је створио тијелом и душом. Бог је пратио свој народ у повијести, истински га ослободио од ропства Египта, није направио виртуално ослобођење. Исус, син Божји, постао је тијелом, ми вјерујемо у ускрснуће тијела. Због тога нам је тјелесна присутност апсолутно потребна. За нас, не за Бога. Богу нису потребни сакраменти, они су потребни нама. Бог је за нас успоставио сакраменте. Брак не дјелује само духовно, потребан је спој тијела и душе. Нисмо платонски идеалисти, не можемо пратити мису од куће, осим у одређеним ситуацијама. Не, мора се ићи у цркву, сусрести се с другима, приопћавати Божју Ријеч.Цјелокупни рјечник Цркве такођер указује на ту потребу: Свето заједништво; заједништво је окупити се; Црква је Божји народ сазван у заједништво. Псалам каже: „Како је добро и лијепо као браћа живјети заједно“.

Постоје теолози и бискупи према којима постоји прецјењивање еухаристије, да недјељна света миса није потребна.

Постоји и бискуп попут Вицтор Фернандез, (…) који тврди да је дужност одласка на мису у недјељу заповијед коју је увела Црква. То је још један примјер катастрофалне теолошке формације. Трећа заповијед има свој темељ у божанском закону: обвезује Жидове да посвете дан Господњи. За нас кршћане је то дан Ускрснућа. То је уједно и Исусова заповијед: „Чините то мени на спомен“. А свети Павао каже: „Сваки пут кад једете овај крух и пијете ову чашу, навјешћујете Господинову смрт.“ (1 Кор 11, 26). Ово је стварни и сакраментални приказ Исусове спаситељске смрти и његова ускрснућа. У миси судјелујемо у пасхалном мистеру. Други ватикански сабор то је јасно ставио до знања у Сацросанцтум Цонцилиум и Лумен Гентиум (бр. 11). Ипак, постоје бискупи који кажу да су неки вјерници превише фиксирани на Еухаристији. То је апсурдно. Еухаристија је једино истинско штовање Бога кроз Исуса Криста. То није један од многих облика литургије, већ сви облици литургије имају разлог свог постојања у Еухаристији. Све добива снагу и досљедност од еухаристије.

Видите ли и јасну манифестацију напада на Еухаристију, срце Цркве?

Да. Само помислите на оне који су прије и за вријеме Амамзонске Синоде гласно говорили да је домородачким народима апсолутно потребна Еухаристија и за то је потребно заређивати ​​за свећенике ожењене мушкараце. Сада ти исти људи бесрамно тврде управо супротно, да нам Еухаристија не треба. Размишљају попут протестаната, занемарујући да је од почетка протестантске реформације еухаристија средишња точка полемике. А сада постоје бискупи који себе називају католицима, а који не разумију средишњу вриједност еухаристије. Прави је скандал да су то “прави свећеници”, а не они који озбиљно схваћају Исусову ријеч и науку Цркве. Права перверзија мисли. Али овај „модерни“ католицизам је самоуништавајућа идеологија.

Посљедњих мјесеци чули смо да челници епископата често говоре како је прва дужност очувања здравља.

То је буржоаска, секуларизирана Црква, а не Црква која живи по Ријечи Исуса Криста. Исус је рекао: „прво тражите Краљевство Божје.“ Што је живот, сва добра свијета, укључујући здравље, вриједна ако изгубите душу?
Ова криза је показала да многи наши пастири мисле као свијет, они себе доживљавају више као службенике друштвеног вјерског сустава него као пастире Цркве која је блиско заједништво с Богом и с људима. Увијек морамо комбинирати вјеру и разум. Очито нисмо фидеисти, нисмо попут оних кршћанских секти које говоре да нам медицина није потребна, да се само повјеравамо Богу, већ повјеравати себе Богу не протурјечи валоризацији свих могућности које нуди модерна медицина. Али сувремена медицина не замјењује молитву: то су двије димензије које се не требају раздвајати и које се не супростављају.

Како би оправдали суспензију мисе с људима, неки кажу да ако заразимо друге, онда смо одговорни за њихову евентуалну смрт.

Лијечници такођер преузимају овај ризик, постоји ризик у свакој људској активности. Сигурно је да морамо бити опрезни да не угрозимо живот и здравље других, али то није врховна вриједност. Нажалост, ова ситуација показала нам је да многим свећеницима и бискупима добре квалитете недостаје теолошка основа за размишљање о овој ситуацији и нуде пресуду у складу с Еванђељем и науком Цркве.

Можда су и из тог разлога многи бискупи одустали од захтјева вјерника за посвећење Безгрешном Маријину срцу. Што је у талијанском случају на крају учињено на немарни и преварантски начин.

Постоји подцјењивање натприродног аспекта. Уроњени смо у натуралистичку концепцију која долази из доба просвјетитељства. Црква, Милост, сакраменти не могу се објаснити у природној димензији. Срце наше кршћанске религије је трансцендентни Бог који постаје немаран у нашем животу, он је Крист, прави човјек и истински Бог путем утјеловљења.

Готово да се чини да је одустао од прогона свијета који има разлога само у природној димензији, а ми то називамо реализмом.

То је идеологија прагматизма. Данас, на примјер, у Цркви превладава идеја да постоји потреба за бискупима који су само пастири, односно прагматични. Али бискуп је министар Ријечи, мора размишљати о Ријечи. Свети Павао и Свети Петар нису били празних глава, црквени оци нису били само прагматични, већ су се одражавали на кршћанску вјеру и њезине импликације. Добар учитељ вјере мора бити у стању објаснити ситуацију попут садашње која полази од вјере, у њезину наднаравном смислу, а не с натурализмом. Опет, двије димензије морају се одржати заједно: ми не можемо спустити људско постојање на пуку природу, а истовремено не размишљамо – као што марксисти тврде – да кршћанство има везе само са загробним животом. У Исусу Кристу имамо јединство између загробног живота и иманенције живота. Добар кршћанин мора знати бити изврстан лијечник и знанственик, али то не протурјечи повјерењу у Бога, постоји интеграција између вјере и разума, између повјерења у Бога и компетенције у природним знаностима.

Извор: Очима вјере

Прочитајте ЈОШ:

Честитка редакције ИН4С грађанима: Дан побједе у знаку борбе са фашистичким методама које се спроводе у 21. вијеку

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: