Кастиг држава и наџак демократија

Јанко Јелић

Добрица Ћосић је једном приликом рекао да су Црногорци кажњени државом. И заиста, ако ћемо по оној Његошевој: „Не требује царство нељудима, нако да се пред свијетом руже.“, онда одиста држава може да изгледа као казна, као застиђе, као спрдња и ругло за свијет. А, ако ћемо по елементарној логици и по искуству потоњих деценију и по, онда можемо са сигурношћу рећи да је наше „царство“ одиста заслужило да се назове казном. Казном за све нас. И за оне који њиме управљају и за оне који ту управу вољно или невољно трпе.

Често ћете по нашим селима за неко чељаде чијим понашањем и крактером породица није задовољна чути да га укућани зову казном или кастигом. Такво чељаде се најчешће крије од гости и прећуткује кад треба породицу афирмисати. Такав је случај са нашом државом. Кад нам гости дођу из бијелог свијета ми им показујемо и хвалимо се свим и свачим, али им прећуткујемо државу. Од свега државног ми користимо само име, а све остало кријемо, од осталога се стидимо. Јер, држава одвајкада треба да буде чувар реда и закона, јемац правде и сигурности, а код нас је то једна болесна бирократско-разбојничка заврзлама у којој има свега осим реда, закона и правде, у којој се може радити свакако осим онако како треба. Држава је замишљена као огледало укупности једног или више народа и као слика или колаж једног или више идентитета, а код нас је ствар обрнута. Нашу државу не сликају људи и народи, већ држава црта, биљежи и молује њих, па умјесто државотворног народа имамо народотворну државу. Не треба много доказивати колико је таквом државом кажњен сваки онај који је васпитаван на принципима елементарне логике, људскости, поштења, хуманости, или ти чојства и јунаштва. Не треба бити посебно паметан да се наслути колико је разочараних и дубоко увријеђених људи међу онима који су за идеале које би држава требало да обједини и штити полагали жртву. Не треба и постало је досадно понављати колико је таквом државом кажњен управо онај народ који је ту државу крвавом борбом и просвећеном мишљу стварао, а потом бранио, градио, и оно што је најважније, славио и прославио.

Међутим, ваљало би мало се озбиљније позабавити феноменом казне, односно самокажњавања, оних који управљају и владају, или бар мисле да управљају и владају, државом. Они су се сви, од прворођеног државног оца, па до потоњег партијски инсталираног чиновника, о црноме јаду забавили. Јер њима је дато у руке једно мноштво ствари и института о којима појма немају и са којима не знају шта ће. Једини принцип по коме они владају је лична корист и сигурност те користи. И они су невјероватно вјеран доказ оне Андрићеве мисли да је претјерана оданост и посвећеност некој идеји обично само покриће за велику и незајажљиву похлепу. Тако похлепни и незајажљиви, беспризорно бескрупулозни и суштински необразовани у сваком смислу, па и у смислу најуже струке за коју имају некакву квалификацију, ти самозвани управљачи су ходајућа карикатура, гротеска и сурогат свега што би номинално требало да представљају. Не треба их ни набрајати ни посебно описивати, јер њихове свакодневне јавне представе су много бољи прикази од било које умјетничке или стручне анализе. Њихово довођење на јавне и државне функције је равно лакрдији највишег нивоа и својеврсно кастигање са личношћу човјека, нагрђивање највише категорије. Колико год се правили да то не примјећују, наши самозвани управљачи су одавно постали функционално унакажени кастизи и кловнови какви су се до скора сретали само као полусатирчни и фантастични негативци у филмовима о Бетмену, Супермену и сличним јунацима из америчке филмске индустрије. Збиља, ако се дубље загледамо, ти људи су истински несрећни самом чињеницом што су свјесни да им нико, па ни они сами, више не вјерује, да су принуђени да се окруже само себи сличнима, јер се само међу таквима њихова казна и срамота не примјећују, и да су бесповратно прогнани из свијета обичних нормалних људи. У антици, па и у још неким старим културама таква врста прогонства је била гора казна од смрти. Ти и такви људи су осуђени на деструкцију и на потпуно одсуство сваке креације, свакога стварања. Нема тог богатства и тог генијалног плана који би они могли да сачувају. Једноставно, и ћускију би покварили, што каже народ.

Не зна се да ли је оваква слика мрачнија или смијешнија, тек оваква држава са оваквом влашћу се налази у сталној ланчаној реакцији гдје сваки нови дан доноси нови низ увреда и казни на рачун свега и свачега нормалног, поштеног, простог и људског. Ипак, трагичније од тога је што смо се ми на то опште функционално кастиженије навикли и што нам је постало нормално да га трпимо. Али, вјеровали или не, и од тога има горе. Горе је то што се ми, и у таквом стању гдје је и голим оком и најједноставнијом анализом истина видљива, и даље надамо у некакве државне институте и изненађујемо активностима саме државе. И ту се крије кључ нашег биједног и пропадајућег положаја. Ми вјерујемо у државу, ми вјерујемо да она ипак постоји у оном идеализованом облику и да ће на концу она сама да се преобрази, да сама себе васкрсне и да успостави сопствене функције онакве какве би требало да буду. Та опсјена о постојању државе је, бар за нас Србе, највећа казна и увреда којом сами себе вријеђамо.

Старији знају добро, али ради млађих није на одмет поменути, прије неких тридесетак и кусур година ми смо имали државу која није била баш најбоља, која је имала много мана, али је ипак била држава. Озбиљна, самостална, суверена, колико је то могуће на овим просторима. Имала је све што државу чини државом и све то је имала на озбиљном и функционалном нивоу, а не реда ради. Та држава је престала да постоји дјеловањем бројних спољних и унутрашњих сила. Разбијена је у крвавом и монтираном рату, а њена територија и њена имовина су сукцесивно крчмљене и пљачкане. На њеном мјесту је годинама формирано неколико творевина које се номинално државама зову. Али ако покушате да их само мало неутралније проанализирате схватићете да су то неки експериментални пројекти страних служби и домаћих разбојника гдје је све што личи на озбиљне државне послове у ствари обична симулација, а да се главни послови и планови одвијају тако да их ми не можемо јасно видјети, а чак и кад их видимо обично је касно. У таквим творевинама се дешава да су владајуће, а богоми и опозиционе странке старије од саме државе, а самим тим и од свих њених закона. У таквим државама се избори не одржавају, већ се прво испланирају, затим медијским манипулацијама и директиним притисцима креирају и тек онда реда ради се изведу да би та агресија добила легитимност. У таквим државама власт сама себи креира опозицију, или бар њен значајан дио. У таквим државама се око најбитнијих ствари питају НВО организације финансиране ко зна откуд. У таквим државама политичари не иду у пензију чак и кад цензус не могу  ни да сањају. У таквим државама је успостављен феудални систем у коме су феудалци власници народа, а врховни феудалац власник система, одговоран једино окупатору. У таквим државама јавна одговорност не постоји. У таквим државама је све унапријед креирано, а чак и оно чиме се директно не управља из центара спољне или унутрашње моћи већ је укалкулисано и израчунат је ризик и опасност од његовог појављивања те је систем већ припремио „противотров“. У таквим државама обичан грађанин се ама баш ни за шта не пита и претворен је у неко параполитичко биће које је под претпоставком да ништа не зна и да ништа не умије и да га свему изнова треба учити. У таквим државама оцеубиство и одрицање од родитеља је основни идеолошки принцип. У таквој држави предсједник обнавља нешто што никад није постојало, главни тужилац себе проглашава за папу, а дипломате, глумци, новинари, некакви научници и сличан башибозук се штекају и псују по фејсбуку. Таква држава је лишена сваког истинског стварања, а све што се дешава на јавној сцени је симулација која предупређује неко истинско дешавање. Таква држава нема никакве везе са правим животом и Богом даним правима човека, она се животу руга и проглашава га за анахрон и превазиђен. Таква држава постоји да би глумила ону праву државу и да би сваковрсно исцрпљивала народ за рачун окупатора. Таква држава неминовно буде срушена или од грађана, или сама од себе, али пошто је овдашњи пук изнемоћао, обезглављен и фрагментиран јасно је да „сила народа“ овој „држави“ ништа не може и да ћемо још поишчекати док се тај наопаки систем не сручи свуда око нас, а богоми и по нашим главама. И да закључимо, никако не бисмо били у праву када би рекли да је за све наше проблеме крива држава, али свакако је тачно да је за решавање тих проблема управо „држава“ највећа препрека.

Но, као и код сваког кажњавања, потребно је неко средство или оружје којим се та казна спроводи. Не може се казна спроводити без каквога кијака којим се у главу памет утјерује или наџака којим се мозак пролама. То средство у нашем малом брлогу је, вјеровали или не, управо оно у шта се највише кунемо и за шта се највише боримо или залажемо. То је демократија.

Ако се негдје потврдила Аристотелова теза да је демократија у бити један идиотски систем у коме десет аветиња прегласава девет филозофа, онда је то у Црној Гори. А кад бисмо само могли да се сјетимо колико смо у свим овим деценијским превирањима вапили за демократијом мислећи да у њој станује слобода. И добили смо је као окупационо средство, као најмоћније оружје против нас самих, као вакцину за пацификовање истинског народног духа, као замјену за слободу и правду. Демократија код нас је и номинално дефинисана као озакоњено насиље и лоповлук самим тим што се њеним именом служе све партије које врше и једно и друго, било да им демократија стоји у имену, било да је носе као прву тачку у својим програмима и статутима. Да је Хитлер знао ово што данашњи моћници знају не би нас бомбардовао, већ би нам основао неколико политичких партија и рекао нам да изађемо на изборе. И погледајмо на примјеру несрећне Србије, сви НАТО пројектили нијесу имали ни изблиза разоран учинак као такозване демократске промјене. Умјесто бомби, окупатор је донио мало долара и много демократије. После се све одвијало по утврђеним стазама транзиције и „демократског сазријевања“ друштва. А ми и даље думамо шта би србијанска власт могла да уради да би повратила Косово и Метохију. Може бити да ће је неким чудом повратити, али тек онда када поврати власт у самом Београду.

Може бити да демократија има смисла и добрих страна међу неким другим народима, али сам сигуран да ти народи своју дјецу шаљу у школе да би се описменила, опште образовала, а онда стручно специјализовала. Таква дјеца кад постану људи кроз призму сопственог стваралаштва бирају идеје и политичке програме који им се допадају. Наша дјеца иду у школу, као у неку врсту концентрационог логора, да би научила химну, да би се идентификовала са идеолошки затрованим обманама и да би научила да им није потребно да ишта знају јер неко други зна сасвим довољно и за себе и за њих. Таквој дјеци могу да суде и пресуђују разни умишљени кловнови. Таквој дјеци је могуће, чак и нужно, рећи да не треба вјеровати својим очима.

Колико год ова казна била софистицирана и срачуната, ја ипак вјерујем да је она попут оног чаробњака из Оза надувана да би изгледала већа и страшнија и да ће је пробити и побиједити само једна иглица смисла. Но, то никако не значи да ћемо ми и тада бити ослобођени јер нам држава и не даје и не узима право да мислимо, то смо јој сами уступили.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: