Ката наш страдални

Пише: Емило Лабудовић

Боже, какав смо ми забораван и незахвалан народ. Нема те заслуге за напаћену нам отаџбину, без обзира од кога је дошла, а да смо је памтили дуже него се магла дигне уз планину. Довољно је да и најзаслужнијег за ово или оно нема неко вријеме у жижи јавности, па да се изгуби из нашег вида и зоне наше захвалности. Да потоне у дубоке воде заборава и да буде препуштен себи и својим недаћама, јер ономе који се жртвовао за домовину она никад не само да није узвратила него су многи завршили међу скупљачима блага из контејнера.

Е, сад, неко ће рећи како је живот превише динамичан, како се догађаји и актери смјењују „као на маци“ (те формирање владе, те тунел, те Мицкеј не може код својих у Бару, те Алекса не може у Скупштину, те…), и да се нема времена за освратање уназад и тапшање по раменима оних који учинише шта учинише, макар то било поголемо.

У мору догодовштина у којима пливамо као по Мртвом мору (спаса нам нема, али потонути не можемо), просто смо, као народ и као држава, заборавили (Бог душмане заборавио) – на Кату. А ако сте, у шта не сумњам, заборавили и ко је Ката, да подсјетим незахвалне и заборавне: то је онај чувени тајновидац из Барјамовице, бивши (како само ово тужно и сурово звучи) Главни специјални тужилац и спасилац Цре Горе чо свим видовима, Миливоје Катнић, главом и брадом.

Пошто смо до зла бога забораван и незахвалан народ, морам да подсјетим и на неке од његових бројних заслуга за државу. То је онај, Нобелом опасани, борац за домовину који је, кад то нико није знао, истурио себе на браник слободе и независности и спријечио да неколико кадидата за старачке домове из мрске Србије пороби Црну Гору, коју не покорише ни толике паше и везири. А онда је на оптуженичку клупу привео ону двојицу старих роватора државне стабилности, Андрију и Милана, и намјестио их на волеј оној Сузани која је толико била при шуту да их је звекнула пет година далеко.

Он је, кад год је то држави требало, а требало јој је, није да није, све њене могуће и немогуће челнике држао у „најудаљенијој сумњи“ од сваког могућег пасјалука. Он је, и нико прије њега, ону правну крилатицу о „организованим криминалним групама“ увео и у предмете у којима тешко да је било више од једног или двоје осумњичених. Он је, мимо других, толико унаприједио тзв. споразум о признању кривичног дјела да га мајчин син (извињење мајкама које нијесу криве што су родиле битанге), ма шта год да је урадио није могао фасовати ни годину прдекане.

Он је хапсио, утуживао, даноноћно вребао вагабунде и могуће реметилачке факторе (Миланова мајка Ратка међу њима) из редова оних који не љубљаху „Голи оток“ који је стварао са својим кумовима, пријатељима и онима који су му били ктитори и спонзори.

А колико је тек финасијских „подвига“ направио Ката? Из својих скромних уџерица, ограђених и уређених као дворац осредње звијезде новокомпоноване музике, он је даноноћно бдио над државном касом, утјерујући у њу скоро па онолико колико је „истјерао“ из ње. А тек оних седам милиона евра, спашених из канџи оне италијанске организоване мафијашке творевине (Катин жаргон) А2А, која је хтјела да их мазне од Електропривреде Црне Горе. Па ово, па оно, а све даноноћном будношћу и безграничном љубављу према домовини.

А домовина? Домовина – ништа.

Чим је Ката нестао са хоризонта њених потреба, умјесто захвалности, макар Тринаестојулске награде, рецимо, устремила се на њега сиротога и захтијева да врати 11 хиљада и неки ситниш евра, онолико колико је досуђено у корист „организоване групе адвоката“ којима је Ката, по свом виђењу правде, ускратио нека права и правицу.

Знам да ће неки рећи да то „узимала – давала“ између Кате и домовине и није нешто, тим прије што ће, онако злобно и незахвално, срачунати да је то за Кату и оно што је он приграбио док (се) давао домовини тек убод комарца. Али, авај.

Знаш ли, злосрећна домовино, да је Ката, који је гинуо за тебе и твоју слободу (до мјере да је Пају и Синђу на кољенима молио да оно силно оружје не доносе овамо), без паре и динара? Пардон: без евра! Ем нема плату, ем му нијесу дали ни пензију. А дали су је, кришом, оном Ранку, брзотрчећем, који је „задужио“ Црну Гору али ни изблиза колико Ката. А да све буде црње од најцрњег, ове неродне године ни лук муи није родио.

И шта сад? Како скинути гаће са голог човјека, а Ката је г’о ко црквени миш? Да иде у затвор, није ред, а и тамо су многи које је „задужио“ толико да једва чекају да му се одуже. Да му штрбну од имовине – нема се од чега, једва да има мало крова над главом. Зато предлажем да се под хитно организује или донаторско вече или макар хуманитарна акција попут оних којима се скупљају паре за лијечење у иностранству. Андрија и Милан да приложе највише, а и мајка Ратка би ваљало да дотури коју цркавицу од пензије. Да се спашава и човјек и образ државе, јер има ли већег гријеха него кад се заборавни народ и још заборавнија држава онако, из чиста ћефа, одрекну човјека који их је задужио толико да ћемо се још деценијама раздуживати од његових „заслуга“.

А тунел и влада могу и да сачекаји. „Рудари“ су ионако већ преко границе, списак владе је још год госпође Џудит (а кад ће, не знамо), тако да у овом тренутку нема пречег посла од спашавања Кате. Па, да се засучу рукави!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: