Катихета Бранислав Илић: Свети Ангели у богослужењу Цркве

Пише: катихета Бранислав Илић

Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духони свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ

У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним.

Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења

Поред празникâ Светих Ангела најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу литургије преподобног Јустина ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић тумачећи поменути случај из проскомидије вели: „У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње ангелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Ангели пак и Светитељи су му с леве стране…“

Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржај јер они собом носе светотајински символизам и собом осликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како истока, тако и запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у Старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења Пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и по свему судећи она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. На Литургији Трисвета песма јесте централни део Литургије речи и поје се након малог входа. Мали вход символизује јављање Христово свету и иконизује Христов долазак у свет. Молитва входа нам говори да свети Ангели јеси учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег:

„Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ

Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ, литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу:

„Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео; Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио; Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање; Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље: Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ

Након свечане Трисвете песме ток литургијског сабрања нас води сусрету са Господом, те тако и наше прослављење и величање Бога постаје све усрдније и смелије. Након Трисвете песме следе Светописамска читањâ са поуком која представља органски део Литургије речи. У молитви пред читање Свештеног Еванђеља свештеник се моли да Господ у нас усади непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Његове еванђелске проповеди. У литургијском етосу незамисливо је одвојити читање Светописамских одељака и поуку, тј. проповед, будући да је органско место проповедања искључиво у првом делу Литургије, након Еванђеља. Овде као пример можемо навести институцију катихуманата, где су катихумени након Светописамских чтенија и проповеди, тј. примања еванђелске поуке напуштали храм, што је и један од сведочанстава да је проповед након чтенија била увек органски део Литургије речи.

„Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ

Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом:

„Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме:

„Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо.
Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ

Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако:

На Велики Четвртак, уместо Херувимске песме, пева се:

Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја.

А на Велику суботу:

Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја.

За време Великог входа Свети дарови бивају преношени са жртвеника на Свету Трпезу. Видели смо да током малог входа литург носи Еванђеље, а сада током Великог входа он носећи Свете дарове покрива лице и са њима пролази кроз храм, излазећи на северне двери и улази на царске двери. Свештеност овог литургијског момента помаже нам да опитно и најсадржајније доживимо Христов долазак к нама. Свети Герман цариградски о моменту Великог входа вели: „У Великом входу нам се открива и улазак свих Светих и праведника који улазе заједно са Светим над Светима. Придружују им се и Херувимске силе, ангелске војске и зборови који невидљиво прилазе и славословећи творе пратњу Великом Цару Христу који долази на тајанствено жртвовање.ˮ А ми смо кроз херувимску песму позвани да оставимо сваку животну и пролазну бригу, да изађемо из света житељских ствари и да потпуно предани кренемо у сусрет Христу, бивајући у служењу пламени попут херувима. Љубав према свом Саздатељу биће нам од помоћи да се попут Ангела уздигнемо изнад реалности овога света, на шта нас подсећа и Свети Јован Златоусти: “Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе оно што је видљиво чулним, видљивим, очима. Јер будући да је стекао друге очи, очи вере, он умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. И ако хода земљом он као да живи на небесима. Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу. Не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се попут ангела не успе до самог врха неба.ˮ

О ангелским чиновима

По сведочанству српског златоуста, Светог Владике Николаја охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији“. Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња. Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила).

Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве.
Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символише премудрост Божју, као тајну скривену.
Архангел Рафаил: значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар.
Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени.
Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег (III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став.
Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич.
Архангел Варахил: Варахил – значи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже.
Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.

У Правослвној иконографији Ангели и Архангели представљају се са људским (човечијим) ликом. На питање због чега се изображавају са човечијим ликом и у чему се човек поистовећује са Ангелима, свети Дионисије Ареопагит нам одговара: „Небеска бића се такође представљају и под образом човека јер је он (човек) обдарен разумом и способан је да своје умствене силе устремљује ка вишњем. Разлог због кога се користи образ човека када се говори о анђелима јесте и у томе да је он (човек) удостојен началства и власти, да над осталом видљивом творевином влада силом ума који му је подарен од Творца, као и због тога што је слободан. Такођс сматрам да се и у сваком од многих делова нашег тела могу наћи образи помоћу којих би барем мало пројавили истине о својствима небеских сила. Тако је могуће рећи да наша способност гледања казује о анђелском созерца-вању божанствене светлости, а такође и о јединственом, хитром, чистом и бестрасном прихватању божанствених озарења. Распознавање мириса означава њихову способност да нримају и прихватају божанствено благоуханије које превазилази сваки ум, те да верно разликују то (благоуханије) од зловоња и да га потпуно избегавају. Чуло слуха казује нам о њиховој способности да разумно примају истине које им се казују, а чуло укуса говори нам о њиховом насићсњу духовном храном. Чуло додира казује нам о њиховој способности да верно разликују корисно од некорисног. Трепавице и обрве казују нам о њиховој способности да чувају божанствено знање. Младалачки узраст казује нам о њиховој сили. Зуби означавају способност да раздељују савршену храну коју примају; јер, свако духовно биће, примивши знање од бића које је више од њега, са свом брижљивошћу раздељује то знање онима који су ниже од њих. Плећа, лактови и руке казују нам о њиховој сили да чине (делају). Срце је симбол њиховог богоподобног живота и силе да марљиво раздељује истине онима који су поверени њиховом старању. Груди означавају незаморну снагу која чува животворни дар срца које се налази унутар њих (груди). Кичма означава да су у њима садржане све животне силе, а ноге – њихову брзину и хитрост ка испуњавању свега. Када казују о њиховој хитрости, богослови неретко казују да они (ангели) имају крила јер она (крила) говоре о летењу, о узвисивању над свиме што је земаљско. Лакоћа крила такође означава и лако удаљавање од нижег ка вишњим висинама. Њихова необувеност казује о слободи и ничим незадржаваној спремности да се што више приближавају Богуˮ.[3]

Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег.

катихета Бранислав Илић

——————————————————————-

[1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних.

[2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа.

[3] Из дела Св. Дионисија Ареопагита „о небеској јерархијиˮ, петнаеста глава.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: