Катихета Бранислав Илић: Светлост Христова просветљује све!

О возгласу Литургије пређеосвећених дарова „Светлост Христова просветљује све“ и древном чину дочекивања вечерње светлости

Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литиргији пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице, налази се један специфичан возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просветљени истом светлошћу Божјом која и данас све просветљује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили.
Свети Симеон архиепископ Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просветљује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости.

Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита.
У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом „Апостолско предање“ у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: „Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари…“ И потом чита следећу молитву: „Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин“.
Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: „Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави“ (дело „О Св. Духу“, гл.29).
Свети Симеон архиепископ солунски нам сведочи древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Као пример можемо споменути праксу Светогораца који на Литургији пређеосвећених дарова тек након овог возгласа пале одређена кандила и свеће у храму.
Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва*.

Катихета Бранислав Илић

*Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић), Светлост Христова просвећује све, Манастир Хиландар – Београд, 2009. Стр. 313.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: