Катунска нахија: Старица и син живе у кући покривеној сламом, без струје и воде
1 min read
Ово је живот старице Данице и њеног сина Чеда. Они живе у Катунској нахији званој Цуце, у селу Плате. Њихов живот није ни мало лак, као што можете видјети на сликама јер слика говори више од ријечи.
Живе у кући, ако се тако уопште може назвати, која је покривена сламом, без струје и воде. Немају купатило, не посједују шпорет ни телевизор. Без икакве су комунукације са свијетом јер немају телефон, а ни домета тамо нема….
Даница и Чедо се и грију на огњиште а у тој просторији и спавају. Од дима и влаге, њихово здравствено стање није најбоље. Када падају кише преко кревета стављају најлон јер кров који је од сламе пропуста воду.
Живе како морају, од социјалне помоћи од 50 евра. Имају једну краву.
Чедо, Даничин син је, док је био млад радио као конобар док се хотел није затворио. Морао је да се врати на село код мајке како би јој помогао и ту је остао до данас.
Молимо све људе добре воље да им помогну око адаптације куће да би могли следећу зиму да дочекају у бољим условима.. Кров је врло лош. Када падне снијег тај кров неће моци да издржи – срушиће се.
За њих би свака помоћ била од великог значаја, да остатак живота могу провести у неким нормалнијим условима.
Веома су срећни на помоћи Банке хране у виду хране и хигијенских средстава. За њих је свака помоћ веома значајна.
Контакт ћемо дати свима који желе помоћи путем мејла [email protected]
Моб: тел. +382 69 495 680, или у инбоксу фб странице https://www.facebook.com/banka.hrane/?ref=hl
Помоћ у новцу је могуће уплатити на име Чеда Миљеновића. Жиро рачун је отворен у Ерсте банци.
5403211596813
ИБАН:2554000003211596813
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
+Мрве хљеба
Пуче пушка, а за њоме
Витешки се поклич зачу:
„Ко је соко, шири крила,
Ено Турци на Морачу!“
Оде поклич кроз сва брда
И свако се племе крете;
Мартинићи први чуше,
Први они у бој лете.
„Збогом ђедо, ево боја!
Чујеш како брда хуче?
Да окушам срећу своју
Мене млада жеља вуче.
Иако сам јоште нејак,
Ја већ умем пушком бити;
Ако мислиш да не умем
Бојак ће ме научити.“
Тако зборећ` млади Мићун
Ђеда љуби, пушку спрема;
А рукама ђед га пипа-
Јер очњега вида нема.
„Пођи, пођи мој соколе!“
Слепи старац тихо збори
„Ти си јоште цигла свећа,
Која слепом старцу гори,
Ти још никад ниси био,
Ђе јунаци крвцу лију;
А ђедо те пратит` не мож`
Ја како ће без очију?
Пипери су соколови,
Вјешти боју, вични кланцу;
Закрилиће младост твоју,
Довешће те здрава старцу.“
Старац слепи, јунак стари
Што ј` у боју живот пров`о
Учи младог свог унука,
Па на крају рече ово:
„Кад сједнете да се руча,
И кад падну мрве хљеба,
Покупи их и донеси,
То ми сине, за лек треба.
Приснило се ноћас мени
Да ћу опет прогледати,
Ако станем мрве с боја
Ја на очи превијати.
Узми ову бјелу торбу,
Напуни је, сине мили,
Ал` мрвама само оним
Што би људи погазили.“
– И унук се млади закле,
Да ће тако све чинити,
Па весело у бој оде
С Пиперима Турке бити.
Ишла војска двадес`т дана,
И сваки дан боја бјеше;
Отераше турске чете,
И до Таре продријеше.
Па весело враћају се
Сваки војник својој кући,
И Пипери сви дођоше
Завичају – пјевајући.
Ал` Мићуна ту не бјеше,
Њега нема проп`о негде
Нестало га у планини,
Нико не зна куд се зђеде.
Слепи старац сузе рони
Све јунаке редом срета:
„Каж`те људи, ђе је Мићун?
Што је било од ђетета?“
Једни ћуте, други зборе:
– А свима је старца жао, –
„Ми не знамо ђе је оста`
Нит виђесмо кад је пао.
Млад и нејак ал је јунак,
Међ` првима свуд је био;
Сваког дана борисмо се,
А он нас је соколио.“
Сузама се старац гуши,
Нит` што једе нит` што пије;
На студен је камен пао,
По камену сузе лије.
Кад је прошло десет дана,
Стеже старац горку тугу,
Па он зове Мартиниће
На подушје свом унуку.
Скупило се цјело племе,
Ију, пију, ко шта воле,
И за душу Мићунову
Покрај чаше Бога моле.
Наједанпут с врх бријега
Пушка пуче, пјесма чу се
„То је Мићун!“ – неко рече, –
„Весео је, пјева му се !“
Поскочише ноге лаге
И сви у глас закликташе:
Излетјеше на кршеве
Те Мићуна дочекаше.
Само слепи старац оста
Ни крочити он не може;
Руке шири и уздише:
„Велики си, Боже, Боже!“
У то Мићун к њему стиже,
А рјеч му је била прва:
„Опрости ми, добри ђедо,
Ја ти нисам дон`о мрва.
Та бијах ти напунио
Ево пуну торбу ову;
Ал` у шуми кад бијасмо
– Што Јеловик шуму зову.
Сустигосмо турске чете,
Отвори се битка веља.
Припуцаше шарке пушке,
Затресе се црна земља.
Колико је гођ дрвета
Иза сваког пушка бије,
Пипери се раставили
Два заједно ниђе није.
Ја огрезох међу Турке,
Палим пушке, молим с` Богу;
Ал` кад сунце хтеде заћи,
Удари ми зрно ногу.
И ја падох испод јеле,
Она склопи вите гране;
Ништа за се нисам знао
Све до оне зоре сјајне.
А кад свану свуд тишина,
Осврћем се тамо – амо;
Ниђе нико не чује се, –
Густа, пуста шума само.
Купим снагу да се дигнем,
Ал` на ноге не мож` стати;
Нога ми је сва у крви,
А немам је чим опрати.
Ниже мене поток тече
Ја га чујем ђе жубори;
Руке горе, чело гори,
А жеђ срце да умори.
Одвучем се побаучке,
Те се воде ту напијем,
Ту разгледам моју рану,
Оперем је и превијем.
Али што ћу? – Ево глади
Та нешто ми јести треба
Шума нам је добра мајка,
Али она нема хљеба.
Тад се сјетих торбе ове
Ђе су мрве и корице;
Кад позобах две – три шаке
Наситих се довољице.
Тако прође седам дана,
Седам дана, седам ноћи,
Док се рана замладила
Те из шуме могах поћи.
Да не бјеше тих мрвица
Не бих данас сунца глед`о;
Али јаој, сада немам
Теби лека, теби ђедо!“
Проговара старац слепи:
„Благо мени до вијека!
Ти се спаса` мојим леком;
Ја и не шћах за се лека.
Ја сам знао да у боју
Често хране понестаје,
Ја сам знао, сјећао се
Мука глади колика је.
Зато сам ти ја и река`:
Купи мрве, купи коре!
Јер ја знадем наше стене,
Јер ја знадем наше горе.
Ти ме не би ни послуша`
Да сам каза` тебе ради;
И ти би ми погинуо,
Не од пушке, но од глади.
Ја и не шћах за се лека,
Моји дани већ се броје,
Али тебе имам жива,
Мој Мићуне, очи моје
Љубомир М. Ненадовић (1826-1895)
https://www.youtube.com/watch?v=XWb7arKr_kU
pitat će je starost gdje joj prođe mladost