Кавказ – планина чији врхови подупиру небо и „планина језика“
1 min read
Пише: Остоја Војиновић
Кавказ је геополитички регион између Црног мора и Каспијског језера, односно географска област и широки теснац на међи Европе и Азије, који је добио име по планини Кавказ која представља границу између два континента. Кавказ је такође регион важан у етнополитичком смислу и као екорегион у биологији.
Од времена распада Совјетског Савеза (којем су издвојене земље Кавказа чиниле мање од 2% територије) подручје је имало турбулентну историју: био је место конфликата (Чеченија, Нагорно Карабах),револуција (Грузија), војног тоталитаризма, као и тема јавних дебата о транзицији друштва, религији (односу ислама и хришћанства), енергетској кризи (гасоводи), и међународној безбедности („миротворни“ рат на граници Русије и Грузије 2008. године, као и претње од стране исламског тероризма).
Административна подела Кавказа је сложена, пошто се политичке границе не преклапају са географским, економским и етничким границама. Националне државе данашњег Кавказа су пост-совјетске државе:Грузија, Јерменија, Азербејџан и делови Руске федерације.
Делови који су остали у саставу Русије чине Ставропољски крај, Краснодарски крај, као и аутономне републике Адигеју, Калмикију, Карачајево-Черкезију, Кабардино-Балкарију, Северну Осетију-Аланију, Ингушетију, Чеченију и Дагестан. Три територије региона су прогласиле независност, али она није међународно призната: Абхазија, Нагорно-Карабах и Јужна Осетија.
Небо над Кавказом придржавају високе планине смештене између два мора, која то заправо нису. Јер, Каспијско море је у ствари језеро, а и Црно море би то било, да није уског Босфорског мореуза.
У том малом појасу планинског венца који раздваја два мора а спаја два континента, Европа зарива свој нос у небо; врх планине Елбрус највиша је тачка европског континента.
Кавказ је један од најразнороднијих делова планете.Језици више од педесет етничких група чине чак три фамилије језика. На том чворишту планете живи шест хиљада четири стотине врста високог биља, од чега је чак хиљаду и шест стотина ендемско.Више од хиљаду врста паукова сведочи о постојању праисторијских шума које није уништило ни ледено доба. Зато ће их можда једног дана угрозити људска рука.
На Кавказу се преплићу различите религије, па чак и разне врсте климе. Своју шапу су ка овом рају пружали многи, од старог Рима, Турске и Персије до Велике Британије и арапских земаља.Туда данас пролазе важни гасоводи и нафтоводи, разна роба и њени безбројни пратиоци.
Политички, подручје Кавказа се дели на Северни Кавказ и Јужни Кавказ.
Северни Кавказ Русију сматра својим домом.Јужни Кавказ је подељен на три државе: Грузију, Азербејџан и Јерменију, док је један мали део под контролом Турске и Ирана. Како је овдашњим народима Русија често била мајка, ређе маћеха, готово свуда се говори или бар разуме руски језик. Кавкаски венац одавно је у миру са самим собом: ту нема геолошких потреса; земљотреси су таква реткост да се и не памте, сви вулкани су давно угашени. Само још у људима тутњи невероватна снага, тврдокорност духа која је, поред сјајних уметничких дела, сваком столећу приуштила и страшне ратове.
Међу кавкаским народима постоји веровање да је и камен у стању да осећа и говори. Због горког сукоба два православна народа, Грузина и Руса, сигурно је овде свака планина зајецала. У безбројном низу ствари које су овим народима заједничке, нашла се и велика, и наизглед безразложна, љубав према Србима.
Кавказ – то је Балкан у огледалу.Православље, урођена борбеност и тврдоглавост, бурна историја и култура, турска окупација, вечити устанци и ратови, само су делић наслеђа које нам је заједничко. У Кавказу имамо брата близанца а тога нисмо свесни.
Кавказ је, као и Србија, био у саставу Римске империје: тада су трасирани главни путни правци, развијена трговина и свест о цивилизацији и свету. После поделе Царства, и Балкан и Кавказ били су у наручју Византије, која нас је задојила православљем и културом.
У средњем веку и Србија и државе Кавказа, на размеђу путева и цивилизација, доживеле су своје златно доба. Када су турска племена нагрнула из Азије, Кавказ и Балкан су, један за другим, пали под власт окрутног освајача. Баштина старих држава је уништена, многи су под теретом живота прихватили ислам и отуђили се од свог народа. Свест о богатој прошлости очувана је само захваљујући усменом предању, које је досегло изузетне књижевне висине.
Руска помоћ је била пресудна за ослобађање обе регије од турског ропства. Због страшних злодела, јерменске, грузијске и српске вође молиле су православну Русију да им пружи заштиту. Кавкаске државе су још у осамнаестом веку пристале да, по ослобађању, постану део Руског царства, док Карађорђе то није прихватио.
Кнез Милош, рођени дипломата, решио је да захвали на руској помоћи која се, пре свега, огледала у хиљадама Руса и кавкаских добровољаца, који су страдали на српским фронтовима. Према легенди, одлучио је да српска застава постане руска тробојка окренута наопачке.Како је забележено, сматрао је да то неће оштетити односе са Западом, јер „ Аустријанци се неће досетити, а Русима ће бити драго“.
Руско-турски рат 1877–1878. вођен је у широком појасу од територије Србије, преко Бугарске, Црним морем до Кавказа. Главнокомандујући српске војске током рата био је познати руски генерал Черњајев, који је неко време био и генерал на Кавказу.У Србију је, баш као и на Кавказ, тада похрлило мноштво руских добровољаца, међу којима и пуковник Рајевски – Вронски из Ане Карењине. Резултат тог заједничког балканско-кавкаског подухвата било је коначно ослобођење Кавказа и већег дела Балкана.
Први светски рат је подједнако ударио на Кавказ и на Србију. После заједничке борбе против Турака, Јерменија и Грузија су због расподеле територије заратиле међусобно, баш као и Србија и Бугарска нешто раније. Након победе бољшевика, Лењиновом одлуком део ослобођених територија се враћа Турској, у замену за савезништво, које није било дугог даха. Тако је огроман број Грузијанаца и Јермена (у том тренутку – више милиона православних) остао да живи под турском влашћу, а данас им се једва назире траг.
У Другом светском рату Хитлерове армије су похрлиле ка овим брдима у нади да ће на време освојити важна нафтна поља и кључне путеве. Црно злато Азербејџана, захваљујући којем су се кретала скоро сва руска војна возила, и устанак у Србији, који је спречио да у одсудном моменту четрдесет четири непријатељске дивизије буду упућене на источни фронт, важан су допринос руској победи над фашизмом.
Комунизам је са собом донео нове жртве. Када је велика држава пропала, са њом су нестали јединство и мир. Деведесете нису ништа мање крваве на Кавказу него што су биле на Балкану – са низом грађанских ратова, отцепљених провинција и стотинама хиљада избеглица.
Кавказ, подручје између Црног и Азовског мора и Каспијског мора, на северу се граничи са долином Кумоман, а на југу се поклапа са државним границама Грузије и Јерменије према Турској и Јерменије и Азербејџана према Ирану (реке Ахурјан и Аракс).Заузима површину од 440.000 км².
Због климатских разлика (суптропска до умерено континентална клима), пољопривредна производња је разноврсна; житарице успевају на Кавказу, памук и индустријско биље у долини Куре, те медитеранско воће и поврће, чај и дуван у доњем току реке Риони (Колхидска равница).Овчарство је развијено на планинским пашњацима. Многе хидроелектране изграђене су дуж река. На Кавказу постоје налазишта нафте и гаса, угља, гвоздене руде, мангана, молибдена, цинка и других.У циљу заштите природе основано је неколико националних паркова (Кавкаски, Тебердински ).
Дуж обале Црног мора и на Кавказу постоји много одмаралишта и плажа. Ово је један од најразноврснијих региона Русије, који туристи неретко запостављају.
Када се говори о југу Русије, већина људи помисли на Сочи, Анапу или неку другу туристичку локацију на обали мора. Мада ова места заиста вреди посетити, циљ овог текста требао би да буде скретање пажње на мање познате крајеве, необичне и разноврсне пределе Северног Кавказа.Запањујуће је какву шароликост и богатство утисака нуди овај регион .Зато је понекад тешко одлучити се одакле кренути.Какогод, када посетите једно од њих, сигурно ћете пожелети да наставите истраживање овог дела Русије
Можда је причу о Кавказу најбоље започети са Елбрусом.Ово је највиша планина у Европи и један од 7 највиших врхова света. Такође чини прелаз ка кавкаској граници између Европе и Азије.Поред много тога занимљивог о Елбрусу, врхунско искуство некима није сама планина, већ фантастичан низ жичара са гондолама које вам омогућавају да без по муке стигнете до надморске висине од чак 3.847 метара.
Оно због чега су гондоле на Елбрусу јединствене је брзина са којом се успињете у ове висине.Рута је тако дуга да путници морају да прелазе са једне на другу жичару на неколико места како би коначно стигли до станице „Мир”. Одатле може да се дубоко удахне планински ваздух, ужива у снегу (током целе године) и у погледу са једне од највиших планина на свету.
Русија је вековима ширила своју територију и постала највећа земља на планети. Понекад се ширила мирним путем, а понекад и применом војне силе. У два наврата је освајање нових територија било посебно тешко, то се односило и на Кавказ.
Кавкаски рат је трајао скоро пола столећа, од 1817. до 1864. Три руска императора су покушавала да однесу коначну победу у непрекидним борбама.
Русија је одлучила да се посвети Кавкаском региону почетком 18. века када су грузијски кнезови замолили Петербург да их заштити од Османлијског царства и Ирана. У току те интервенције Русија је успоставила контролу и над територијом данашњег Азербејџана. Да би руске трупе стигле до грузијске и азербејџанске земље били су им потребни безбедни путеви кроз области у којима су живели други кавкаски народи.
По речима абхаског историчара Георгија Анчабадзеа, „геополитички контекст је био једини фактор који је подстакао Русију да крене у Кавкаски регион, а затим и на југ према топлом мору“. Он указује на важност чињенице да су се за контролу над овим регионом бориле Русија, Иран и Турска.
Зашто је рат толико дуго трајао? Није било ниједног конфликта са народима Кавказа, али се зато много ратовало против разних мањих групација. Поред тога, трајање Кавкаског рата се објашњава културом планинских народа. Историчар Јаков Гордин каже да је рат потрајао због укорењеног обичаја кавкаских народа да врше наоружане пљачкашке упаде и да од тога живе. То је био обичај од ког дуго нису могли да се одвикну.
Изненадни напади на руске досељенике и трговце били су основни извор прихода локалних племена на подручју где су природни ресурси оскудни, а земља није погодна за земљорадњу.Историчар Андреј Буровски додаје да су ти напади временом постали део локалне свакодневице.
Имам Шамиљ је био најпознатији вођа кавкаских племена. Под његовим верским и политичким вођством Чечени и Дагестанци су од средине 1830-их до краја 1850-их пружали жесток отпор руским трупама. Да би извојевала победу Русија је вршила стални војни и економски притисак на локално становништво. У овом дуготрајном рату је било на стотине жртава са обе стране.
Која је и каква тајна кавкаске дуговечности?И како да се храните да бисте доживели стоту? Одговор на ова питања може се добити на Кавказу када завирите у њихову кавкаску кухињу и сазнате каква храна нам може продужити живот.
Кавкаски регион познат је по томе што тамо много људи доживи сто година и више. Један од најпознатијих представника ове групе био је Магомед Лабазанов, становник Дагестана, који је умро 2012. године кад му је било 122 године.
Док је просечан животни век људи руске националности 72 године, у кавкаским републикама (Ингушетија, Дагестан, Карбадино-Балкарија ) просек је знатно виши. Људи у Ингушетији, на пример, са лакоћом достижу 80 година, према званичној статистици .У наставку приче о Кавказу вреди сазнати нешто о њиховим тајнама дуговечности: како што дуже остати активан и позитиван.
Људи у овом региону вековима гаје краве и козе тако да су млеко и укисељени млечни производи део свакодневне исхране. Они пију свеже млеко, кувано и кисело млеко. Додају му мед и тако добијају укусан напитак, али њихова главна тајна су производи од ферментисаног млека које праве уз помоћ посебних фермената: ајран, мацони и нарине.Претпоставља се да ови производи помажу да се у органима за варење одржи здрава микрофлора и смањују ризик од рака.
Људи у кавкаском региону не праве много врсти сирева као Французи, али су на њих једнако поносни. Најпознатији је слани сулугуни.Сиреви од киселог млека могу се мешати са аџиком (традиционални сос од мешавине зачина), наном или коријаном.Посебно код сирева који се тамо праве је то што они имају само 20-30 процената масноће и лаки су за варење.
Главно свакодневно јело је густа кукурузна каша – мамалига, која се прави од кукурузног брашна и уобичајена је као хлеб. Уље или сир од киселог млека такође се могу додати мамалиги.Од кукуруза се праве и дезерти за одрасле и децу, али и чурек, што је кукуруз са медом или са сиром и орасима. Кукуруз има низак ниво есенцијалне аминокиселине триптофана. Према неким истраживањима, исхрана у којој има мало триптофана продужава живот, мада у раном узрасту може повећати смртност.
Људи у кавкаском региону једу овчетину, јагњетину и говедину. Хинкали је једно од познатих јела за празнике.То је тесто пуњено јагњећим и говеђим месом.Пробао сам хинкали и јео га неколико пута приликом боравка у Русији и мало је рећи колико је оставио сјајан утисак на мене и да га врло често пожелим појести. Друга традиционална јела су печена пилетина и пиле на ражњу, кувано пиле са аџиком (сос од мешавине зачина), вариво од живинског меса у сосу од ораха са зачинским биљем.
Људи на Кавказу једу много поврћа, кувају јела од пасуља, келерабе, цвекле и купуса.Салате се често зачињавају аџиком, орасима и зачинским биљем (коријандер, копар или першун). Аџика је сос од зачина који се често износи на трпезу, а садржи љуту паприку, бели лук, со и зачинске траве. Зачињена храна регулише крвни притисак и побољшава циркулацију.
У овом региону може се видети много дрвећа ораха, тако да није никакво чудо што се њихови плодови користе обилно у локалној кухињи. Додају се салатама, јелима са месом, сосевима, пециву и млечним производима. Такође се користи орахово уље.Ораси садрже седам пута више калорија од говеђег меса и имају протеине, шећере и амино киселине који су важни за здравље.
Многи туристи са Кавказа доносе чурчхелу. Ова посластица се прави од ораха, брашна и грожђа или сока од нара. Кавкасци такође радо једу мед, баклаву, алву и слатко воће.
Црно вино се прави у многим кавкаским породицама, а неки се шале да су три чаше црног вина суштински део свакодневице за дуг живот.
На Кавказу постоји изрека ако имаш главу онда на њој мораш да имаш и капу (папаху). Капе не само да штите од хладноће, ветра и сабље. За народе које живе у планинским пределима Кавказа оне имају и сакрално значење. На Кавказу мушкарци и жене носе разне врсте капа а свака од њих има своју симболику и значење.
Један од најчувенијих ММА бораца на планети Хабиб Нурмагомедов пре него што је окончао каријеру појављивао се пред новинарима са огромном крзненом папахом на глави, традиционалном капом многих народа на Кавказу. Широко је распрострањена у Дагестану, у Карачајево-Черкесији и Ингушетији и за њу су везане бројне традиције. Скинути папаху са нечије главе сматрало се тешком увредом (ако имаш главу треба да имаш и капу на њој, говори се на Кавказу, већ је поменуто), а бацити је у прозор неке девојке значило је нешто попут изјаве љубави. Било је уобичајено да Кавкасци имају неколико папаха, међу којима су оне за сваки дан, за свадбе и жалост. Ова капа се шила од овчје или козје коже, али за највреднију је сматрана она од каракул оваца (астраган). Папаха чини да човек изгледа виши растом, па се неки горштаци и данас такмиче у величини својих капа.
Кубанка је врста папахе коју носе Козаци.Козачка капа треба да послужи као заштита од удараца хладним оружјем (или да их бар ублажи). Неки војници су пре борбе стављали у капе металне плочице. А капе мањих димензије током брзог јахања коња чине да се оне боље држе. Праве се од коже каракул овце, медведа или чак вука.
У Чеченији и Ингушетији мушкарци на глави често носе везене капице са бућком – фесове. Назив капе има више варијанти, а на главу се ставља приликом намаза (у исламу је током молитве обавезно покривање главе), али се данас носи поптуно независно од молитве.
Осетинци, земљорадници, традиционално носе капе од филца. За сваки дан смеђе боје, а за свечане прилике, беле, од козје длаке. Ниска капа са широким ободом одлично је штитила од јаког сунца и планинског ветра. Овакве капе широко су присутне и данас, али не само као део одеће, него и као сувенир са Кавказа.
Осетинци такође имају своју капу коју носе о празницима. Изгледа као висока капица опшивена црвеним или белим сомотом и украшена националним шарама. Преко ове капе жене носе плетену осетинску рупичасту мараму од танке вуне.
Башлик је једна од најстаријих капа многих горштака, али и козака, то је шиљата филцана капуљача –башлик, са дугим крајевима који се могу обмотати око врата. Штитила је једнако и од сунца и од кише. Од 19. века башлик је чак био део војне униформе руске војске, касније врло популаран и код војника у западној Европи. Башлик је данас саставни део гардеробе многих модерних припадника кавкаских народа.
Свечана одећа жена у планинама Ингушетије подразумевала је и необичну капу курхарс (или курхас), нешто попут калпака са савијеним „чуперком“. Данас се може видети у Ингушетији само у време празника када се носи традиционална ношња.
Традиционална ношња ногајске жене мора да садржи различите украсе за главу. Тако су неудате девојке носиле ниске капе „ока борк“ са металним, најчешће сребрним врхом, држачем мараме, у облику ласте или птичјег крила.
Статус удате жене демонстриран је високом капом са неколико трака које су одговарале броју браће. Врх такве капе може да буде у облику кугле.
Највише капе (теке борк – козја капа) биле су резервисане за ногајске невесте. Назив отуд што су се правиле од козје коже, а затим опшивале сомотом. Висина такве капе могла је да буде и до 80 центиметара, а тежина пет килограма. Невесте су веровале да капа подстиче срећу у породичном животу.
Специјални џепчићи на грудима били су карактеристични за народну ношњу многих кавкаских народа, и за козачку униформу. Чему су они служили?
У масовној култури совјетског периода ови џепчићи су се доводили у везу са народном ношњом на Кавказу, иако је та ношња ретко коришћена, а такође са Балбесом, ликом из култне комедије „Кавкаска заробљеница“. У једној епизоди тог филма јунаци се преоблаче у псеудокавкаску ношњу, а Балбес, кога глуми Јуриј Никулин, држи у тим џепчићима цигаре и упаљач.
Ти елементи ношње зову се „газири“. Газире су носили на грудима многи кавкаски народи, од Грузина, Чечена и Осетина до Кабардинаца и Адигејаца. Руси су такву ношњу први пут видели код Черкеса, и зато се кафтан са нашивеним детаљима на руском језику зове „черкеска“.
Газири се на черкеске пришивало од 18. века, када се појавило ватрено оружје. У отворе од тканине или коже смештани су фишеци са потребном количином барута. То је у суштини био својеврстан реденик. Ту барут није могао да овлажи.
У деловима који су ближи пазуху држан је луч за распаљивање пуњења, а касније специјална направа која се звала капсула. Са сваке стране је могло бити од 4 до 18 газира. У почетку, додуше, нису пришивани на груди, него су ношени у специјалним торбама „газирницама“ које су пребациване преко рамена или причвршћиване за појас.
Многи Кавкасци су ратовали на коњима и зато се главна функционална карактеристика газира састојала у томе што се пушка могла пунити у галопу.
Руска империја је у 19. веку почела да осваја територије Кавказа и тада је козачка војска преузела многе елементе одеће кавкаских народа – папахе (крзнене шубаре са равним врхом), бурке (дуге огртаче од чоје) и шашке (повијене козачке сабље са једном оштрицом), а такође черкеске са газирима.
Посебно су „гиздави“ били газири са сребрним дршкама. Узгред, и цар Николај II је волео да носи черкеску са газирима, али су они у његовом случају служили само за украс.
Најпознатији козак са газирима био је барон Врангел, генерал царске армије, а затим један од вођа антибољшевичког Белог покрета, у коме су козаци имали важну улогу.Врангељева свакодневна војна унформа био је црни кафтан са нашивеним газирима. Он је због таквог специфичног изгледа добио чак и надимак „црни барон“. Имао је и белу свечану униформу са газирима.
Козаци су служили и совјетској власти, а она је поштовала њихову традиционалну униформу. На Паради Победе 1945. године козаци су на грудима носили и газире и ордење.Черкеска са газирима се данас често користи као извођачки костим у културно-уметничким друштвима.
Замислите да се налазите у планинском пределу, отприлике величине Шпаније. Запањени сте када откријете на десетине народа, од којих сваки има свој језик. Штавише, на неким местима, људи који живе у једном селу не могу разумети неког из суседног села.Нема сумње да су средњовековни географи такође били изненађени разноврсношћу језика који се говоре на Кавказу, па су ову област назвали “планином језика“.
Ово подручје које се протеже од Црног мора до Каспијског језера, налази се на раскрсници цивилизација и континената. Зато оно има дугу историју и богату културу. Људи на овом поднебљу познати су по поштовању према старијима, љубави према плесу и великој гостољубивости. Па ипак, многе посетиоце посебно фасцинира то што на Кавказу постоји велика концентрација етничких група и језика, и то више језика него у било ком другом делу Европе који је сличне величине.
У V веку пре нове ере грчки историчар Херодот је рекао: „На Кавказу живе многи народи и људи разног кова.“ Почетком првог века нове ере, грчки историчар Страбон је у својим записима спомињао 70 племена са овог подручја. Свако од њих је имало свој језик и ради трговине је ишло у Диоскуријаду, град који се налазио на подручју данашњег града Сухумија, на обали Каспијског језера. Неколико деценија касније, римски изучавалац Плиније Старији написао је да је Римљанима за трговину у Диоскуријади било потребно 130 тумача.
Данас у кавкаском региону живи више од 50 етничких група. Свака од њих има своје обичаје, а често и карактеристичну ношњу, уметност и архитектуру. У употреби је најмање 37 језика — при чему неким језиком говоре милиони људи, а другим само становници неких села.Језички најразноликији део ове области је Дагестан, једна од руских република у којој живи око 30 староседелачких етничких група.Лингвистички гледано, веза између свих ових језика и њихова веза са језицима из других језичких породица остаје непозната до дан-данас.
Кавказ је са својих 1.100 км четврти по дужини планински низ у Европи, након Скандинавије (1.762 км), Карпата и Алпа. Назив Кавказ први пут спомиње римски писац и научник Плиније Старији у 1. веку нове ере. Назив највероватније долази од грчке речи “каукхасис“ која вуче корен из скитског назива, а значи “планина“ или “планина бела од снега“.
Постанак Кавказа веже се уз алпску орогенезу, једну од три најважније орогенезе у геолошкој прошлости Европе. Овом орогенезом односно процесом настанка планина настале су готово све геолошки младе европске планине. Тако се Кавказ може сврстати уз бок далеко познатијих младих планина у Европи попут Алпа, Пиренеја, Апенина, Динарида, Карпата, али и највишег планинског ланца на свету – азијских Хималаја.
Низ ових планина настао је као резултат судара афричке литосферне плоче и индијског подконтинента са евроазијском литосферном плочом који је започео пре 25 милиона година у доба кенозоика. Сударом је започето издизање планина, а како се афричка плоча и даље приближава евроазијској, овај простор спада међу највише просторе на Земљи те се очекује да ће неки врхови и даље „расти“.
Планински низ састоји се од два дела: Великог и Малог Кавказа.Велики Кавказ је географски, политички и алпинистички атрактивнији део планинског низа. Од Малог Кавказа удаљен је у просеку 100 км, дужи је и виши од њега (највиши врх Малог Кавказа Арагатс висок је „само“ 4.090 м).
Велики Кавказ протеже се у смеру северозапад-југоисток између Црног и Каспијског мора. Његови рубни делови долазе до самих обала тих мора, тачније до двају полуострва – полуострва Таман у Црном мору и Абсхерон на обали Каспијскога мора.
Велики Кавказ се даље дели на три велике целине: Западни, Средњи и Источни Кавказ. Алпинистички најзанимљивији део Великог Кавказа је свакако Западни део где се налази Елбрус који са своја 5.642 метра представља највишу тачку Европе. Управо ова чињеница чини овај простор географски занимљивим. Наиме, не слажу се сви стручњаци са договореном границом између Европе и Азије. Раније теорије сврставају Елбрус и готово читави Кавказ у подручје Азије, но задње теорије, са којима се слаже већина географа и географских школа, границу између континената повлаче хрптом Кавказа, тј. његовом главном разводницом. Стога је Елбрус, због чињенице да лежи двадесетак километара ваздушне удаљености северно од кавкаске разводнице унутар руске територије, највиши врх Европе.
У политичком се смислу делови Кавказа налазе унутар територија Русије, Грузије, Арменије и Азербајџана. Осим ових народа на овом подручју налазимо око 40 других етничких група и различитих вера тако да ова регија чини етничко и језичко врло сложен мозаик. Управо због тога сматра се једном од најтурбулентнијих и потенцијално „најзапаљивих“ регија у свету. Споменимо само руску републику Кабардинско-Балкарију (где се налази и Елбрус) која је кроз историју била под влашћу Монгола, Персијског и Турског Царства те на крају СССР-а.
Но, далеко познатији етнички сукоби и нетрпељивости догађају се у Чеченији, Грузији и Дагестану. Наиме, атрактиван геостратешки положај тих земаља доводи до високе концентрације различитих спољашних интереса па су сукоби углавном „залеђени“.
У широј регији Кавказа постоје велике залихе нафте па њоме пролазе многи важни нафтоводи. Контролисати подручја где се налазе залихе „црног злата“ постаје геополитички важно питање. Кавкаске самосталне републике настале распадом СССР-а (Грузија, Азербајџан) имају велике количине нафте под својом контролом. Те су државе данас доминантно оријентисане према западу, према Европској Унији. Код Руса све више расте страх од коначног губитка утицаја на регију у којем би желели да испред надирућег утицаја запада задрже некадашњу, тачније да поврате своју доминацију.
Ипак, већина земаља у кавкаској регији живи традиционалним животом. Сточарство је овде основа привреде. Због веће количине падавина у Западном Кавказу превладава узгој говеда, док у сушнијем Источном предњачи узгој оваца. Северно од границе са Азијом у тзв. Северном Кавказу због продора хладног ваздуха и плодног чернозема узгајају се житарице и сунцокрет, а у Јужном Кавказу винова лоза, агруми, чај и памук. Још од античких времена тај се део Кавказа сматра једном од колевки виноградарства.
Управо је традиционални начин живота заслужан да је овај планински ланац један од најочуванијих у Европи (и свету), те је као такав његов западни део 1999. године уврштен на УНЕСЦО-ов попис Светске баштине.
Посљедњих година развијају се многи пројекти који за циљ имају туристички развој регије.У делу Кавказа под руском влашћу планира се изградња пет повезаних скијалишних комплекса који би чинили највећи скијалишни ресорт на свету. За популаризацију тих комплекса и читаве регије била је задужена организација XXII. Зимских олимпијских игара 2014. године које су одржане у руском граду Сочију смештеном у подножју Кавказа. Очи света су већ тада, а у будућности ће све више бити уперене управо према Кавказу.
На Кавказу постоје практично бескрајне могућности за рекреацију: прекрасни и разноврсни пејзажи, одмаралишта и ски стазе, блага клима, јединствена флора, древни споменици, лековити минерални извори, као и позната кавкаска кухиња, која је постала популарна далеко изван овог региона.
Западни Кавказ је најатрактивнији део региона за туристе. Пејзаж се састоји од шума, средњих и високих планина са каменитим врховима и врховима прекривеним снегом и ледом. Ово је популарно скијалиште; зими путнике дочекују бројни кампови и хотели у Красној Пољани, Аркхизу, Домбајској Пољани и региону Елбрус, док лети овде долазе љубитељи планинарења, бициклизма и других активности на отвореном.
Централни Кавказ је најнеприступачнији регион, висина главних планинских врхова овде прелази 5.000 мметара, укључујући и највишу европску планину Елбрус (5.642 м), коју искусни алпинисти и пењачи долазе освајати током целе године.
Источни Кавказ се простире на 480 км од Казбека на истоку до полуострва Абшерон. Планине су ниже и разлике у надморској висини су мање него на централном Кавказу, али има више од 30 врхова виших од 4.000 метара.Уопште, ово подручје је замршени лавиринт високо фрагментисаних гребена и дубоких клисура. Постоје назубљени врхови црних стена, врхови са равним врховима.
Кавказ је прилично велика регија; многи градови имају аеродроме у различитим деловима.У зависности од сврхе путовања, можете летети до Ставропоља, Минералних Вода, Грозног, Налчика, Краснодара, Сочија, Анапе, Махачкале и неких других.
Већина авио – компанија лети из Москве до Минералних Вода, карте су до тамо најјефтиније: од 2.300 рубаља у једном правцу, уз лет који траје око два сата.
Путовање возом ће трајати 20-35 сати (у зависности од брзине воза и одредишта). Карта у једном правцу за одрасле кошта од 2300 рубаља.
На територији Кавказа постоје две обале – Црно море и Каспијско море, обе имају плаже. На обали Црног мора углавном постоје пешчане плаже. Скоро све плаже су бесплатне, али су зато велике гужве током сезоне, а вода у мору није најчистија, посебно у популарним одмаралиштима.
Приморски градови Дагестана – Махачкала, Каспијск, Избербаш и Дербент имају излаз на Каспијско море.Постоје пешчане плаже и камените, такође су бесплатне – и препуне.Изван великих градова вода је чистија и са мање гужве, али многе плаже припадају хотелима и, сходно томе, плаћају се.
Што се тиче инфраструктуре, кавкаска скијалишта инфериорна су у односу на европска, али локалне природне лепоте и стрме падине надокнађују овај недостатак. У овом региону постоје три популарна одмаралишта: Приелбрусје, Домбај и Краснаја Пољана.
Најпопуларнији регион за побољшање здравља на Кавказу су одмаралишта кавкаских минералних вода:Пјатигорск, Железноводск, Јесентуки и Кисловодск. Још у 19. веку. племићи из целе Руске империје долазили су овамо да побољшају своје здравље.Данас је одмор овде доступан свима, јер је избор санаторијума веома велики.
Природа Кавказа, његови живописни пејзажи, долине, планине и морске обале – то је оно због чега већина туриста долази овамо.
Регион има много националних паркова, природних атракција, и других активности на отвореном.Главна природна атракција је свакако планина Елбрус. Недалеко од Кисловодска, у подножју гребена Боргустан, налази се занимљив споменик природе – Планина Прстен, лук широк 8 м „уграђен“ право у стену, планина Чегет са најстрмијим скијашким стазама у региону, живописна Клисура Аргун и још много тога.
Љубитељи књижевности ће ценити Лермонтовљева места: место Лермонтовљевог дуела и шпиљу Диане и Љермонтова.Међу најпознатија и незаобилазана места овог дела Руске Федерације традиционално се сматрају џамија “Срце Чеченије“ у Грозном и тврђа Нарин-Кала у Дербенту.
На територији Кавказа као што је у претходном делу текста већ и споменуто, коегзистира 7 република: Карачај-Черкезија, Кабардино-Балкарија, Адигеја, Северна Осетија, Дагестан, Ингушетија и Чеченија. О свакој од њих, њиховим специфичностима и градовима у њима, и многим другим лепотама Северног Кавказа, након прича са Крима у следећим причама место ће добити приче са Кавказа.
Приликом писања овог текста као извори послужили:
http://kavkaz.azovseaports.ru/
https://rs.rbth.com/travel/87210-pet-razloga-da-posetite-severni-kavkaz
https://rs.rbth.com/recepti/82881-kavkaska-tajna-dugovecnosti-hrana-doziveti-stotu
https://rs.rbth.com/arts/91086-prisiveni-detalji-na-grudima
http://kavkaz.azovseaports.ru/
http://www.freeworldmaps.net/asia/caucasus/map.html
Прочитајте ЈОШ:
Руски тенкови добили заштиту: Најновија муниција штити од ракета
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
