Казањ – Задивљујући град са хиљадугодишњом традицијом

Пише: Остоја Војиновић

Путовања су органска потреба и природна последица духовног и физичког развоја човека. Због тога она причињавају радост, доносећи  притом задовољства и духовну корист. Уосталом, неко је лепо рекао да се на путовањима најбрже стиже до самог себе и тамно – светле стране, или како Јунг рече: тамног брата, у себи.

Казањ је главни град Републике Татарстан у којој живи око 3,7 становника, од чега преко 1,1 милион у самој престоници (према попису становништва из 2010.године у граду је живело 1.143.546 становника). У овом десет векова старом граду смештеном на истоку европског дела Руске Федерације присутан је дух оријенталног, али и модерног начина живота, као и спој древне источне и модерне западне културе. Град Казањ представља један од економских, научних и културних центара овог дела Русије. Богата прошлост града везана је за древну цивилизацију Казањских Татара и њихових директних предака – Волшких Бугара. Казањ је град који се налази на граници Европе и Азије, био је и јесте везивна карика запада и истока и чувар традиције двеју великих култура. Он представља јединствену знаменитост туристичких маршрута по Волги, улази у списак градова светске баштине са дипломом и медаљом Унеско-а, исто тако представља град спорта, позоришта, музеја, музике, међународних фестивала…..

Пролазећи градом, поред зеленила и лепих зграда, грађених у барокном и руском стилу, евидентни су градитељски контрасти. Улице су пуне аутомобила а тротоари пролазника.Утисак је да се овде не јури грозничаво за варљивим жељама, и не чека нестрпљиво, него се спокојно бдије над нађеним и дочеканим.

Свакако да тој свима потребној хармонији, већој од света и дубљој од среће, доприноси мултикултуралност припадника руске и татарске националне заједнице. Пуно мешовитих бракова најбољи је доказ садржајног и смисленог суживота у толерантној атмосфери пуној компромиса и разумевања.

Историјат града

Постоји неколико верзија како је град добио име, а најпопуларније је легенда која говори да су будући становници Казања дошли код врачаре која им је саветовала да нађу место где ће сам прокључати котао са водом укопан у земљу. Такво место је на крају пронађено на обали језера Кабан, где је настао нови град. Према другим верзијама име града је настало по асоцијацији на локални пејзаж који је подсећао на котао.

Сматра се да је Казањ основан 1005. године, а локално становништво веома је поносно на хиљадугодишњу историју свога града који је 2005. године уз велику помпу обележио хиљадугодишњи јубилеј, а у част тога изграђени су и отворени казањски метро,  мост “Миленијум“, те низ других објеката. Град се налази на ушћу реке Казањке у Волгу, познат је по бројним мостовима, одличној саобраћајној повезаности делова града, по богатој историји и један је од брже растућих руских градова. Шести је највећи град у Русији, а последњих десетак година Казањ је од власти у Москви добио дозволу да се рекламира као “Трећи главни град“ Русије. Често је домаћин великих спортских догађаја, као што су била Универзијада, Светско првенство у пливању и воденим спортовима, Светско првенство у мачевању, док су се на велепном стадиону “Казањ Арена“ одигравале утакмице Купа конфедерација, као и утакмице последњег  Светског првенства у фудбалу.

Историјски и географски фактори условили су положај Казања на споју две крупне цивилизације: источњачке и западњачке, што умногоме објашњава разноликост његовог културног богатства.

О оснивању града и даље се воде полемике, део историчара сматра како је Казањ настао доласком Волгашких Бугара, а део сматра како су га основали Татари у време Златне Хорде и владавине Џингис-кана. С годинама је растао, и имао све важнију улогу.

Образовни центар Поволожја

У 17. веку у граду се примећивао економски раст, почела су да се граде занатска предграђа, појавиле су се прве мануфактуре. Године 1708. Казањ је постао престоница велике Казањске губерније. Град је постао образовни и културни центар Поволжја. У 20. веку чекали су га велики потреси када је Казањ  постао један од центара револуције; а током грађанског рата, 1918. године, за њега су се водиле жестоке борбе. Године 1920. створена је Татарска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република, с главним градом Казањем. Тридесетих година 20. века почела је његова интензивна индустријализација, коју је пратио брз пораст становништва. У годинама Другог светског рата у Казањ су евакуисане крупне фабрике у којима су произвођени тенкови и авиони, а пресељен је и део Академије наука СССР. После рата град се и даље активно развијао, а 1979. године имао је више од милион становника. Данас је Казањ град са великом луком на левој обали Волге, на месту где се у њу улива река Казањка. Као један од већих економских, политичких, научних, културних и спортских центара Русије, а и због своје хиљадугодишње историје, туристички је међу најпосећенијим градовима Русије. Према подацима, годишње га посети два милиона туриста. У граду постоји међународни аеродром, железничка станица и најмлађи метро у држави отворен 2005. године. Данас је тај град познат као “град младих“ јер се у њему налази тридесетак највећих руских факултета са  18.000 студената.

Знаменитости Казања

Овде, на овим просторима су се од давнина укрштали трговачки интереси Словена, Немаца, Угара, Турака, балтичких народа. Преко теритрије данашњег Татарстана и града пролазили су трговачки путеви који су повезивали исток и запад. Временом су нестале историјске творевине из тог периода, али је остала тврђава – кремљ, као успомена на минуло средњевековно доба.

Казањски кремљ не представља само симбол града, већ цели један комплекс историјских и археолошких споменика архитектуре, који откривају вишевековну историју овог града.Овде се могу наћи остаци првог – 12. и 13. век, затим другог -14. и 15 век , као и трећег града -15. и 16. века утврђења, као и кремљ од белог камена.

Кула Спасења са сатом и звездом петокраком, главни је улаз у ово велелепно историјско утврђење, које лежи на 10 ха висоравни, над водама реке Казањке. Десно од улаза, на плочама у бронзи, налазе се ликови заслужних хероја који су се жртвовали на олтару отаџбине. Овај драгоцени историјски споменик руско-татарске културе под заштитом је Унеско-а. и улази у списак светске културне и природне баштне.

Звона са звоника Петропавловског Сабора позивају вернике на литургију. Црква је подигнута на месту истоимене дрвене цркве љубављу и средствима овдашњег трговца Михљајева, као и осталих казањских трговаца и власника текстилних мануфактура у знак благодарности императору Петру I, који је овде боравио 1722.године и тамо прославио 50.рођендан. Превасходна ктиторова жеља била је да благослов Светих Апостола Петра и Павла, прати цара у његовом управљању земљом а на корист и радост свог народа.Радови на светињи отпочели су 1723.године да ди били завршени три године касније.

Храм је споља и изнутра украшен  цвећем, виновом лозом и другим неуобичајеним детаљима за православне светиње.Црква има два олтара и иконостаса – доњи посвећен Сретењу Господњем и горњи, главни посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу.Својим уметничким дометима, посебно се истиче позлаћени иконостас, висок 25 метара у дуборезу, док над царским дверима стоје иницијали са најрадоснијом поруком «Христос Васкрсе».

У богатој црквеној ризници налази се неколико чудотворних икона: Богородице Казањске и Федоровске, затим икона Исуса Христа, Светог Оца Николаја Чудотворца, као и престона икона светих апостола Петра и Павла. Храм је неколико пута горео, а његове реликвије девастиране и опљачкане. Овде се налази и библиотека са великим бројем теолошких књига, а у оквиру издавачке делатности штампају се и нова дела. Ни ова светиња није одолела разарањима током времена, па је темељно реконструисана 1888-1890.године. Ваља рећи да је служба божја служена и током октобарске револуције 1917. па све до 1939.године, након чега је храм коришћен као сала за конференције и студио за рестаурацију. После пола века паузе, настављено је богослужење 1989.године.Ову светињу поред Петра I походили су и Екатарина II, Пушкин.

У Казањском кремљу налази се и једна од највећих џамија у Европи – Кул Шариф џамија.Она представља копију историјске џамије порушене у 16.веку током напада на град.Кул Шариф џамија подигнута је 1996.године, на темељима старе богомоље из 16. века, а централни свод – симбол неба следе осам украсних минарета. Првобитна светиња добила је име по тадашњем имаму, поменутом Кул Шарифу , који је године 1552. са својим следбеницима пострадао бранећи Казањ под налетом руске војске, предвођене Иваном Грозним који га је том приликом заузео. Данашње велелепно здање подигнуто је знатним средствима Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата., донацијама појединаца и организација (помиње се да је коштала 400 милиона рубаља). Џамија може истовремено да прими хиљаду и по верника, а простор у коме се налази, дизајниран је за десет хиљада људи.

Архитектонске карактеристике Кул Шариф џамије одражавају све функције муслиманске вероисповести.Џамија има четири минарета са висином од скоро 60 метара.Централна купола је декорисана у стилу Казањске капе – златног венца татарских канова који је направљен средином 16.века након освајања Казања. Џамија привлачи велики број туриста, док увече и ноћу краси град са својим светлима.

У џамији се од сабаха (јутра) до акшама (вечери) служи пет, Кураном предвиђених, молитава за побожне муслимане који клањајући се Алаху, верују да ће доспети у џенет (рај), одакле ће ваљда  да одбеже свака мука и таштина духу, свеприсутна у свакодневном трајању обичних смртника.

Одмах иза новосаграђеног споменика сакралне културе исламских верника налази се православна Благовештењска црква са куполама, подигнута у доњем делу тврђаве.Црква је грађена у маниру стилизованих архитектонских подухвата, својствених православној традицији руског народа. Ове светиње саздане у славу Христовог и Мухамедовог учења, представљају својеврсну сакралну и културно историјску драгоценост, мултиконфесионалног и мултикултуралног суживота Руса и Татара, које је милост божја и њихова воља овде зближила. Споменик испред цркве симболизује решеност два народа да живе у хуманој заједници достојној човека.

У северном делу поред православне и исламске богомоље, налази се занимљива зграда – Канов двор који је био задужен да управља казањским канатом. Руси и Татари, мада су водили жестоке ратове за превласт над овим подручјима, богатим златом и нафтом, године 1486. васпоставили су вечно примирје У овом предивном здању, раскошне архитектонске лепоте, смештена је резиденција  председника Републике Татарстан.

На излазној капији налази се стражарски торањ, кула Сојембика, која носи име последње казањске краљице и представља духовни симбол Казања. Као и светски познати торањ у Пизи, и он припада кривим торњевима јер има приметан наклон ка североистоку. Са његовог врха пуца  поглед на реке Волгу, Казањку и околину. Постоји неколико легенди о настанку торња. По једној од њих торањ је подигла царица Сојембике, у знак сећања на свог мужа Сафа- Гиреја, који је умро 1549. године. По другој легенди, био је саграђен по наређењу Ивана Грозног, после освајања Казања 1552. године, и то за седам дана (које симболизују његових седам галерија) по захтеву – молби царице Сојембике, која се бацила са седме галерије, пошто није хтела да се уда за руског цара.

Са платоа тврђаве може се уживати у прелепом видику на ушће река Волге и Казањке. Ту туристи, након разгледања тврђаве, користе прилику да предахну и уживају у погледу на кулу са знаком града.

Зидине које опасују доњи део тврђаве, надомак реке, обновљене су и веома уредно изгледају без уобичајених графита, или отпадака који загађују животну средину. Заљубљени парови шетају стазама око тврђаве и можда се баш ту заветују на непролазну љубав.

ИКОНА КАЗАЊСКЕ БОГОРОДИЦЕ

У приповедљању о Казањеу не може  да се заобиђе прича о враћању иконе Казањске Богородице међу зидове казањског Богородичиног манастира 2005. Године,те чудотворна икона која је једна од најцењенијих у руској цркви. Од свих Богородичиних икона, казањска има највећи број чудотворних копија које се поштују. Пре револуције, у свести већине Руса назив града Казања је, пре свега, будио асоцијацију на казањску чудотворну икону, која се чувала у Богородичином женском манастиру. Русију је 1904. године потресла вест о крађи чудотворне иконе из казањског Богородичиног манастира у ноћи 29. јуна.

Лопови су убрзо били ухваћени, али икона није била пронађена. Године 2004. ватиканска дипломатија покушала је да добије пристанак Руске православне цркве за долазак папе Јована Павла II у Русију, користећи као добар повод његову понуду да поклони Руској цркви казањску икону непознатог порекла, која се чувала у личним папиним одајама од марта 1993. године. Историчари уметности су установили да је казањска икона која се налази у Ватикану копија лика који се указао у Казању и која по стилу може да се сврста у сликарску традицију Поволжја и потиче из прве половине 18. века. Тако је икона била свечано враћена у Казањ.

Раифско Богородичан манастир и прича „Кад жабе заћуте“

У околини Казања је чувени Раифски Богородичин манастир – највећи активни мушки манастир Казањске епархије  Руске Православне цркве. Основао га је у 17. веку испосник Филарет, северозападно од Казања. Године 1661. у манастир је била донета тачна копија грузијске иконе Богородице, која је пресликана са оригинала из Красногорског манастира. Од 17. века до данас то је главна манастирска светиња, због које га сваке године посети десетак хиљада ходочасника. Иначе, то је један од првих православних манастира саграђених на тој територији пошто је Иван Грозни освојио Казањ. Манастир је име добио по месту на обали Црвеног мора, где су у 4. веку од руку пагана погинули хришћански монаси (у част светих очева премлаћених у Раифи и Синају). Данас је архитектонски комплекс манастира један од највеличанственијих и најраскошнијих у Средњем Поволжју.Посебну живописност му даје јединствено природно окружење:Раифско језеро и велелепна борова шума, која је проглашена за резерват. Године 1918. манастир је званично био затворен, а 1930. ухапшени су и стрељани његови последњи јеромонаси: Сергиј, Јосиф, Антониј, Варлам, Јов и искушеник Петар. Руска православна црква прославила их је у лику светаца као раифске новомученике. Године 1991. манастир је враћен Руској цркви. Млади монах архимандрит Всеволод, са два искушеника почео је да обнавља запуштени и разрушени манастир, и први који су му помогли били су локални муслимани. А главним добротвором манастира отац Всеволод сматра председника Шајмијева, који је дао средства за пет крстова за главну манастирску цркву – Троицку. Током деведесетих рестауриран је читав манастирски комплекс и обновљен монашки живот.При манастиру ради школа интернат за дечаке сирочад, а веома је популаран и манастирски вокални квартет „Прича“.

Занимљива је чињеница да у Раифском језеру има много жаба, које су својим крекетањем сметале монасима да певају. Монаси су замолили Бога за милост да их избави од жабљег крекетања. Догодило се чудо – жабе су заћутале. И ћуте до данас, без обзира на то што их има поприлично. Многи научници су покушали да одгонетну ту тајну,довозили су тамо француске жабе, које би у близини манастирских зидина, такође, заћутале.Односили су манастирске жабе на испитивања, али чим би се удаљиле километар од манастира, оне су почињале гласно да крекећу.

Црква свих религија

Најзначајнија и свакако за туристе најзанимљивији архитектонски пример верске толеранције овог краја предствља црква свих религија, саграђена у насељу Старо Аракчино поред Казања. У комплексу су једна поред друге православна црква, муслиманска џамија и јеврејска синагога. Уметник, архитекта, вајар, мештанин Иљдар Ханов, грађевину  је назвао светсом црквом или црквом свих религија и градњу је почео 1994 године. Сам архитектонси кмплекс превасходно служи као кутурни центар који је симбол мирног суживота различитих култура и религија.Када је био младић Иљдару Ханову је у сну дошло у памет да сагради светску цркву, али тада – у епохи совјетске власти, то није било могуће. И поред позива Фидела Кастра и Џавахарлала Нехруа да цркву сагради у њиховим земљама, он је одлучио да она треба да се гради тамо где су му преци. Знао је да треба да подигне 16 купола, за сваку религију по једну. Главна купола цркве се окреће – ту ће би ти опсерваторијум, док је за набавку телескопа помоћ обећао генерал Бундесвера Рихштејн. Иљдар је сам почео да гради цркву, али постепено су му помагали пријатељи, локални и придошли бизнисмени „Увек сам се са огромним поштовањем односио према свим религијама“,говорио је Иљдар, „оне представљају оваплоћење културе народа и акумулирају у себи оно најбоље што је човечанство створило. Вера нас упућује на добра дела. С тим циљем се и гради црква свих религија. То није религиозна црква, већ храм културе и истине.“ Сам Иљдар Ханов имао је дар да лечи зависнике од дроге и алкохоличаре. Способности екстрасенса открио је још у младости, кад је доживео клиничку смрт. Зато је Иљдар планирао да недалеко од цркве подигне меморијал жртвама свих ратова и огроман центар за лечење наркомана из читавог света. Радови нису стали ни на један дан током његовог живота.Уметник је умро у 72.години пре три године без могућности да заврши велику идеју, али радови су настављени и настављају се захвањујући породици и пријатељима.

О животу у Казану

Куповна моћ овде је на завидном нивоу па су тако тржни центри пуни робе и купаца, током читавог радног времена. Можда људи на западу живе да би радили, овде, на истоку, утисак је супротан, И могло би се рећи да се ради  да би се живело.

У главној Баумановој улици  одмах се мора запазити необично дизајнирани сат који откуцава време не бројевима него словима. Фонтане представљају праве мале оазе за утеху оних који верују да ће им нека важна жеља бити испуњена уколико у њу убаце новчић, као и за освежење жедних или , једноставно, како то иначе већ бива –  то је и место за љубавне састанке.

Много је туриста и пословних људи који одседају у овдашњем хотелу «Татарстан», саграђеном у главној улици. Прави украс пешачке оазе представља Богојављенска црква, саграђена од цигле у духу ранијег периода руске сакралне архитектуре. Овај божји храм је најчешћи мотив на фотографијама туриста који се радо и сами фотографишу испред ње, на шеталишту увек пуном пролазника.Такође, могуће је попети се направљеним металним степеницама  унутрашношћу до скоро самог врха, до звоника, и уживаати у погледу на главну улицу и град из птичије перспективе, са висине од око 100-нак метара.

Централна улица обилује многим продавницама у којима туристи могу да уживају у куповини. Овде се поред домаћих роба могу наћи и фирмиране ствари, као и оне из Кине и других земаља, приступачнијих цена.

Нема сумње, Казањ је познат и по лепом народу, у коме има знатно више жена јер су мушкарци часно гинули за родину. Овај лепи свет са душом словена и мистицизмом оријента, своја осећања саопштава на два језика: руском – званичном и татарском – породичном.

Поред трговине и занатсво је веома развијено. Заступљена је и обрада гвожђа у производњи оружја као и за кућну примену. Мајсторство овдашњих јувелира светски познато, огледало се не само у изради накита него и посуђа од сребра и злата. јер овдашњи мајстори настављају ово традиционално занимање, наслеђено из давних времена .Казањаска капа право је ремек дело из 16.века данас свакако веома вредан експонат у градском музеју.

Рудник злата допринео је брзом привредном развоју овога краја, где је заступљена хемијска и авио индустрија, као и производња теретних возила. Још од 1804.године студенти на ондашњем универзитету стичу најразноврснија знања, која примењују у производњи, како би привреду учинили продуктивнијом и на светском тржишту конкурентнијом.

Испред храма посвећеног Крштењу Исуса Христа налази се фонтана коју украшавају голубови у бронзи, слетели на омањи водоскок да утоле жеђ.

Недалеко од храма и фонтане подигнут је споменик истакнутом оперском певачу Фјодору Шаљапину с његовим потписом на постаменту..У овдашњој згради опере сваке године одржава се Шаљапинов међународни фестивал оперског певања. Том приликом изводе се оперске арије руских, татарских и осталих светски познатих аутора.

Пешаци и купци који су понешто пазарили на овом месту предахну и освеже се. Многе елегантно одевене девојке, својим чарима скрећу пажњу пролазника, међу истима, и писац ових редова није могао баш да остане потпуно имун.

Што се тиче менталитета преко 50 % становништва су Татари. Велики број Татара је словенско становништво које је примило ислам (милом или силом) тако да није ретко видети особе са плавом косом и очима који себе називају Татарином. Такође, много Татара су русизирани прихватањем руског језика и културе. Сазнао сам за податак да велики број младих Татара не зна ни реч татарског језика, уз истовремено одбацивање татарског језика и културе. Такве тамо зову „манкурт“ (као и у осталим бившим совјетским пределима у којима живе туркменски народи) што је израз за онога који се стиди свог језика и културе.За појашњење наведеног, било би пожељно прочитати роман „И дуже од века траје дан “ киргизског писца Чингиза Ајтматова. Такође, огроман број Татарки носи руска имена. У граду живе и остале нације, рецимо и Асирци – због којих је Иран отворио конзулат у Казању, тако да је мање више град мултикултуран. Званични податак је да у граду живе припадници преко 100 разних нација, али можда је тај податак мало претеран, те би га и требало узети са малом резервом. Руска култура и менталитет уз примесе ислама видљиве су поред архитектуре и у храни. Има много Азербејџанаца који су овде илегално и продају по бувљацима. У Казању кажу „све што воли Рус, то Татарин воли још више а нарочито вотку“ тако да ово није потребно додатно појашњавати. Занимљив је податак да је око 40% становништа  млађе од 30 година, али то има везе са животним ритмом Татара који изгледа нису нешто претерано дуговечни. Типичан Татарин се ожени до двадесете године, добије децу и већ после двадесет година изгледа као старац који је на крају свог животног века. Има доста мешаних бракова између Руса и Татара, много је Татарки које су удате (а још више разведене) за Русе, али Рускиња удата за Татарина је реткост.

За храну и пиће може се рећи да има свега и свачега за свачији укус и џеп, од руске кухиње, татарске – сличне турској, мање или више, скупих ресторана и јефтиних рупа. Има доста и „брзе хране“ коју махом држе Узбекистанци и Таџикистанци, тако да може да се проба ко није имао прилике, и још да се добро једе за мале паре.

Транспорт по граду је стандардно, совјетски добар – трамваји, тролејбуси, аутобуси, сваки у одређеним бојама. Сви троејбуси су зелени, аутобуси црвени, а трамваји тамноцревени, и то су препознатљиве боје јавног превоза од којих Казањ годинама не одустаје.Постоји и метро, али има само једну линију са шест станица, и то је најновији метро у Русији који је отворен 2005. године.Цена превоза је иста за све врсте провоза и кошта 25 рубаља.

У Казању постоји фабрика путничких авиона, претежно су то разни Тупољеви, као и фабрика хеликоптера, тако да преко града често прелећу авиони и хеликоптери, што може да нервира после неколико пута.

Казањ као исходиште значајних имена

Међу универзитетима Казања у првом реду је занимљив Казањски државни универзитет „В. И. Лењин“, основан 1804. године. На њему је радио чувени математичар Николај Лобачевски, студирао је чувени хемичар А. Бутлеров, руски писац Лав Толстој и, наравно, Владимир Уљанов Лењин, кога су избацили са Правног факултета Казањског универзитета због револуционарног рада. У Казању раде 34 државна музеја. Највећи и са највише профила је Национални музеј Републике Татарстан, основан 1894. године. Највреднији природњачки, археолошки, етнографски и многи други експонати смештени су у главној згради музеја – бившој згради са трговинама саграђеној 1800-1815. године. У Казању ради „Ермитаж- Казањ“, једина филијала Државног Ермитажа у Русији. Један од најпопуларнијих градских музеја је и Музеј ликовне уметности Републике Татарстан. Музички живот престонице Татарстана садржи најразноврсније елементе. У државној Великој концертној сали „С. Сајдашев“ редовно се одржавају концерти класичне музике међународног нивоа. А у целој Русији не постоје оргуље попут концертних оргуља у тој сали. Казањски камерни оркестар „Ла Примавера“ надалеко је познат. Софију Губајдулину, која је завршила Казањски конзерваторијум, зову „најистакнутија жена композитор 20. века“. У уметности је велику славу стекао Фјодор Шаљапин, који је рођен у Казању – чувени оперски певач, солиста Баљшог и Маринског театра, такође и Метрополитен опере. Татарске корене и порекло има Рудолф Нурејев, чувени совјетски балетан, балетмајстор и директор балетске трупе париске Гранд опере од 1983. до 1989. године. У Татарском академском театру опере и балета сваке године се одржавају међународни оперски фестивал „Ф. Шаљапин“ и међународни фестивал класичног балета „Рудолоф Нурејев“, на коме учествују најистакнутији играчи светског балета. Казањски државни циркус један је од водећих циркуса Руске Федерације. Први стационарни циркус у Казању саградили су 1890. године браћа Никитини. Године 1967. отворена је савремена зграда циркуса, која је споменик архитектуре. При циркусу ради Републичка дечја циркуска школа.

Најпосећенији хотелско- забавни комплекс у Казању је „Ривијера“ – највећи аквапарк у Русији и Европи, са водом која се греје, и који ради током целе године. Чак и зими у аквапарку човек може да се загњури у боје лета. Сваке године све више туриста постају љубитељи тог јединственог места за одмор. Поред хотела са четири звездице и многобројних ресторана, ту постоје и фитнес центар, куглана и затворено клизалиште, које ради током целе године, са позориштем које изводи представе на леду.

Казањ је један од најразвијенијих градова Русије на спортском плану.Много је спортиста са освојеним медаљама и шампиона са европских, светских и олимпијских такмичења који потичу из овог града Године 2009. Казањ је освојио Националну награду „Златна екипа Русије“ у номинацији „Спортска престоница“ Хокеј представља хокејашки клуб „Ак Барс“ – један од оних са највише титула у Русији – троструки сребрни победник шампионата Русије.Пролазећи поред спортског објекта у којем наступају, био сам запањем са велелепним изгледом истог. Фудбал представља професионални клуб „Рубин“ – шампион Русије 2008. и 2009. године.Одбојку репрезентују  клубови „Зенит- Казањ“ – шампион Русије 2009. године и „Динамо“, док кошарку представља клуб УНИКС, дугогодишњи редовни учесник Евролиге.Ватерполо у Казању представља клуб „Синтез“ –освајач купа Русије 2005. и 2010. године.

Чак и пословица каже “Загреби Руса и наћи ћеш Татарина“. Многе познате личности Русије су Татари, од писца Николаја Карамзина, реформатора руског језика и аутора Историје државе руске ( чије презиме је настало од татарског Кара-мурзе ), преко већ поменутог познатог и славног руског балетана Рудолфа Нурејева, на списак треба дописати тенисера Марата Сафина и његову сестру Динару, као и манекенку и глумицу Ирину Валерјевну Шајхлисламову, познатију као Ирина Шејк или Ајрина/Ирина Шејк. 

У граду богате историје, традиције и културе које су стварали многи народи, као и центру савременог развоја, што Казањ дефинитивно и јесте,  много је ствари које се не смеју пропустити ако дођете у овај град.

Путовања никада немају крај, само путници могу имати крај. А чак и они могу продужити путовање у сећању, памћењу, приповедању. Крај једног путовања  тек је почетак другог.Треба видети оно што нисте  видели први пут, или видети поново оно што сте већ видели. Видети у пролеће или у јесен оно што сте видели током лета, видети ноћу оно што сте гледали дању, бити на сунцу онде где је раније била киша.

Потребно је вратити се старим стопама да бисмо их поновили, и да бисмо уцртали нове путеве поред њих.У нека друга места и градове у Русији. Потребно је поново и увек започињати путовање. Увек, и изнова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: