Кецмановић: Сарајеву сметају Бајићеви „Хероји Халијарда“ јер му Србија никад није довољно слаба

Пише: Ненад Кецмановић

У Сарајеву је љетос на Сарајево филм фестивалу избила бура негодовања због приказивања филма „Хероји Халијарда“ београдског редитеља Радоша Бајића, коју би тешко схватио неко ко не познаје шири политички контекст овог поднебља.

Повод је овај филм београдског редитеља Радоша Бајића, али није баш ни филм, него тек трејлер још немонтираног филма. Међутим, повод није ни у тих неколико сцена у три минута. Није ни овај аутор бројних серија и филмова популарних у региону.

И таман помисилите да је још једино преостало да је повод тема филма, али ради се о спасавању пилота, и то америчких, од потјере нациста, па ни то не би смјело да засмета бошњачком Сарајеву. Па који им је онда ђаво, односно шејтан?

Шта је прави повод толике дреке?

Проблем су генерал Дража и четници!

И без филмоване четничке операције Халијард спасавања савезничких падобранаца од нациста, историја 20. вијека о Дражи Михаиловићу пише као о „првом герилцу у окупираној Европи“. Првом, зато што су Титови партизани, због пакта Молотов-Рибентроп, каснили у НОБ-у.

Пуковник Дража Михаиловић је имао и легитимитет команданта краљевске војске у отаџбини, потписан од избјегличке владе у Лондону. Послије рата је не само због операције Халијард добио признања лидера савезничких држава.

У чему је онда проблем са Дражом и четницима?

Почетком рата четници и партизани у Србији су се удруженим снагама успјешно борили против окупатора, као идеолошки лијево и десно крило антифашистичког покрета, а слично је било и у другим европским земљама. Тито је био тај који је иступио из савеза са Дражом, те су партизани и четници постали конкурентске формације на истом задатку, а разлазу је вјероватно кумовало и то што је Тита подржавала комумистичка Русија, а Дражу западни савезници.

Преломила је Черчилова прагматична одлука да крајем рата помоћ преусмјери ка партизанима као бројнијим и офанзивнијим у борби против окупатора, док је Дража био суздржанији због познате одлуке Вермахта да за једног убијеног Нијемца стријеља 100 Срба. Тако су се на крају рата четници нашли на страни поражених.

Послије рата, одлуком комунистичког суда, Дража Михаиловић је стријељан. Шарл де Гол је тражио амнестију за Дражу, а Труман га је постхумно одликовао.

Да би дискредитовао конкурентску четничку антифашистичку војску, Тито је пропагандно изједначио четнике са усташама, антифашисте са фашистима.

Предимензионирана је сарадња четника са Нијемцима, као да и Титови емисари нису преговарали са окупационом командом!

Истицани су злочини четника, као да их и партизани нису чинили!

Лажна симетрија усташе-четници посебно је његована у БиХ, и ево одржава се до данас код Бошњака.

Има и зашто!

У социјалистичкој БиХ се говорило „изроди хрватског народа су били усташе, српског – четници“.

Изроди муслиманског народа се нису помињали, па је некако испадало да су они били све сами првоборци партизани. Истина је, међутим, да су се, изузев истакнутих предратних комуниста, студената Београдског универзитета, масовније прикључили тек крајем рата, дијелом и присилном мобилизацијом, а до тада су махом били усташе, домобрани, високи функционери НДХ у Загребу и Срајеву, те нижи фунционери у цијелој БиХ. Дакле, колаборационисти окупатора, и то до те мјере да су директно од Химлера тражили формирање добровољачке СС Ханџар дивизије, која је у припремама за Источни фронт против Совјетског савеза, вршила покоље Срба у Подрињу.

Да, четници јесу извршили страшан осветнички покољ муслимана у Подрињу почетком Другог свјетског рата и, као и велики злочин у Сребреници, данас га називају једним од 12 геноцида над бошњачким народом. Природно, ране свог рода највише боле, али као што прећуткују своје злочине у српским селима око Сребренице, тако не спомињу ни муслиманске Шуцкоре и Зелени кадар, који су чистили Подриње од Срба пред напад Аустроугарске на Србију у Великом рату. Да и не говоримо о усташама у Францетићевој Црној легији, коју су 60 одсто чинили муслимани, и пред којом су српске мајке са дјецом у наручју скакале у набујалу Дрину у сигурну смрт.

Подручје око Дрине на граници између Србије и БиХ било је кроз историју често зона крвавих освета, али у укупном билансу покоља није тешко утврдити на којој страни је било више жртава, а на којој више злочинаца.

Упркос томе, ни магнум цримен у Јасеновцу не зову геноцид, ваљда зато што су у исто вријеме Адемага Мешић и Џафер Куленовић министровали у Павелићевој влади.

Без обзира на историјске чињенице, четници су за Муслимане/Бошњаке остали метафора зла, диндушмани, који су дошли из агресорске Србије, иако је четника било и у БиХ, а муслимана у Дражином штабу.

Током минулог рата Алијина ратна пропаганда борце на другој страни фронта називала је „србо-четници“ и „југоармада“.

Ван овог ширег контекста заиста је тешко разумјети хистеричну реакцију сарајевских медија и градског политичког врха на Бајићев филм о једној хуманој и патриотској акцији, па ма чија да је била.

Како објашњава аутор филма, ради се о причи о доброти српских сељака који су спасавали непознате људе, његовали рањене, дијелили са њима посљедњи залогај, а онда им правили писту са које ће полетјети у слободу, а они остати у окупираној Србији чекајући одмазду окупатора.

Штавише, филмска прича је испричана кроз призму породичне драме синова и браће на супротним странама, на трагу Ћосићевих „Деоба“.

Градоначелница Сарајева Бењамина Карић и кантонални министар културе заузели су став на невиђено, и није вјеровати да ће их било какав одговор из Београда разувјерити да се ради о ревизији историје и рехабилитацији четништва, као и да умјетничко дјело не подлијеже политичким мјерилима и црно-бијелом приступу пријатељ-непријатељ.

Напротив, биће априори оквалификован као „наставак агресије“, „нови меморандум САНУ“, „13. геноцид“ итд.

Изетбеговићи, отац и син су поставили стандард: „Босна ће бити мирна тек када Србија буде довољно слаба“, „Све зло је Бошњацима увијек стизало из Београда“, „Срби су лош народ“.

Вучићево слање вакцина, хране, финансијске помоћи, градњу путева, они схватају као ситну компензацију за несуђене ратне репарације за „агресију“ и „геноцид“.

Сваки гест добре воље за помирењем и сарадњом доживљавају као осјећање кривице и окајање гријеха. И, ево, у Сарајеву, Бајић је препознат као Вучићев дворски редитељ.

Треба то прихватити као нову или, само током социјализма, потиснуту реалност да ће Бошњаци и Срби на четнике гледати другим очима, као и на много шта друго у прошлости, садашњости и будућности.

Сувишно је, па и контрапродуктивно, да сваки час око свега и свачега полемишемо.

У конкретном случају, београдски медији треба да се обрате британском, француском и, посебно, америчком амбасадору за мишљење о теми филма „Хероји Халијарда“ режисера Радоша Бајића. Не вјерујем да би се француски оградио од Де Гола, британски од краљевих рођака Карађорђевића. Не вјерујем ни да би се Мајкл Марфи и Кристофер Хил оградили од Трумановог одликовања Дражи Михаиловићу, јер су претпрошле године из амбасаде учестовали у одавању захвалности четницима за спас око 500 америчких пилота.

А Сарајлије се не би усудиле да увриједе личност и дјело бившег предсједника суперсиле.

Став амбасаде САД је тамо генерално највиши критеријум истине и у овом случају би дјеловао љековито.

Да, да не заборавимо, Труман је бацио атомску бомбу на Хирошиму, западни савезници на челу са САД су нас бомбардовали осиромашеним уранијумом. А, ето, и Дража и четници, како год ко на њих гледао, имали су тренутке надахнућа за поштовање.

Извор: Све о Српској

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: