Кијевска Русија и Украјина

Аутор: Драган Р. Млађеновић

Добар (или тачније веома лош) пример недовољног познавања историје је увид у повесницу данашње републике Украјине.
Савремени израз „Кијевска Русија” је настао у првој половини 19. века, претрпевши значајну еволуцију током последња два столећа. Први је 1837. године појмове „Киевская Русь“ , „Червонная Русь” „Древнерусское госуда́рство” и „Древняя Русь” у историјску науку увео Михаил А. Максимович у свом капиталном делу „Одакле потиче руска земља, према Несторовој повести и другим старим записима руским” (најновије издање: М. А. Максимович, „Откуда идет Русская земля, по сказанию Несторовой повести и по другим старинным писаниям русским“, 2014, стр. 54; „Државно уређење и култура Кијевске Русије“ у књизи Алексеј Јелачић, „Историја Русије“, Српска књижевна задруга, Београд, 1929).
Но, не заборавимо важан податак из историје Руске православне цркве: Православно Хришћанство, које негује изворно апостолско учење, као државну религију примио је из ромејског Цариграда 988. године велики кијевски кнез Владимир Први Свјатославич Велики или Свети Владимир Крститељ (958–1015). Русија је, дакле, крштена у Кијеву.
***
Сличне изразе као што су „Рус Кијевска”, „Рус Черниговска”, „Рус Ростовска или Суздаљска” користи и Сергеј Соловјов у другој књизи свог значајног вишетомног дела „Историја Русије најстаријих времена“ (Сергей Соловьев, „История России с древнейших времен. Том 2. От конца правления Ярослава I до конца правления Мстислава Торопецкого. 1054–1228 гг.“, 2018, Гл. 6).
Појам „Кијевска Русија” у државно-политичком смислу прихваћен је коначно у историјској науци у совјетско доба, када је академик Борис Греков објавио своје главне радове који су постали уџбеници: „Кијевска Русија” (1939) и „Култура Кијевске Русије” (1944). (ново издање А. Горский, „Политическое развитие Средневековой Руси: проблемы терминологии Средневековая Русь“, 2014). Значење израза и појма „Киевская Русь“ Греков је објаснио овако:
„Сматрам да је потребно да још једном истакнем да се у свом раду бавим Кијевском Русијом не у уско-територијалном смислу овог израза (Украјина), већ управо у оном ширем смислу `империје Рјуриковича`, што одговара западноевропској империји Карла Великог, које обухвата огромну територију на којој се накнадно образовало неколико независних државних јединица“. (Греков, „Киевская Русь“, 1953)
***
Но, сетимо се да тих „неколико независних државних јединица“ крајем 20. столећа нису настале спонтано, како то лоши уџбеници историје обично приказују. Конкретно, распад некада моћног Совјетског Савеза договорен је на састанку 22. децембра 1991. на коме се тада најутицајнији совјетски председнички триумвират (председник Русије Борис Јељцин, Украјине Леонид Кравчук и Белорусије Станислав Шушкевич) срео у тајности и договорио да распусти Совјетски Савез и да га замени лабавом унијом заснованом на добровољном чланству под именом „Заједница независних држава“. Када су постале независне, бројне бивше републике Совјетског Савеза показале су се као лак плен за лешинаре и непријатеље Русије. Украјина је после тога врло брзо од братске републике преображена у љутог непријатеља свега што је руско и православно. У тој луциферијанској работи предњачила је, као и увек, Британска империја са својим одлично издресираним тајним службама.
***
И на крају овог кратког и сасвим сажетог прегледа и прелиставања озбиљних историјских књига, намеће се следећи закључак: ОНО ШТО ЈЕ ЗА СРБЕ КРАЈИНА, ЗА РУСЕ ЈЕ – УКРАЈИНА.

НАУКА И КУЛТУРА, недеља, 29.09.2024.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: