Кирил Губа за ИН4С: Нова кримска шанса за Турску

Последњих година односи Турске и Русије су неколико пута долазили до ивице конфликта. Глађење конструктивих веза са Русијом дозвољава Турској да се бави поновним успостављањем свог утицаја на Криму које се историјски назиру од Сулејманових потомака. Какву улогу за себе бира Анкара: разоритеља или катализатора развића Кримског полуострва?

После распада Совјетског Савеза, Турска је преузела улогу заштитнице кримско-татарског народа. У то време Татари су се масовно враћали на Крим из места депортације и били веома радосни што добијају подршку од Турске Републике.

Етничка веза Турака са кримским Татарима, иста вероисповест и историјско сећање, савременој Турској буде осећај одговорности за судбину тог народа. О тој одговорности турском руководству прича и кримско-татарска дијаспора Турске, чија је бројност и неколико милиона људи.

Међутим, главна улога кримских Татара у политици Анкаре је да буду средство за реализацију турских интереса на Криму. Осим тога, у давним временима (до присаједињења Крима са Русијом) уз помоћ татарског фактора Турска је лукаво уцењивала украјинску власт. Турци су стално понављали: стање турско-украјниских односа зависи од односа Кијева са кримским Татарима.

Меџлис кримско-татарског народа

Најважнији агент турског утицаја на Криму дуго година је био «Меџлис кримско-татарског народа» – организација коју је Русија прогласила екстремистичком и чији је рад суд забранио. У РФ су откривене тесне везе те радикалне националистичке структуре са украјинским неонацистима и чеченским терористима. Није тајна ни да потенцијал меџлиса користи Турска и САД за своје провокације усмерене против Русије. Тако су прошле године објављени документи Службе безбедности Украјине, који доказују рад меџлиса и његовог бившег лидера Мустафе Џемилева за интересе Турске, и баш добијање тајног турског новца и сарадњу са турским обавештајним службама.

Осим тога, Анкара је повећала присуство на Криму на религијској основи. Под изговором помоћи «браћи по вери» Турци су на Крим послали муфтије, давали новац за изградњу џамија, позивали татарску омладину на бесплатно школовање у турским религиозним универзитетима. На полуострву су радили изасланици сумњивих турских милосрдних фондова (на пример «Азиз Махмуд Худаи Вакуфи»), под чијим су се покровитељством градиле и функционисале муслиманске школе и џамије. Додатак томе је да су при Духовној управи муслимана Крима поптуно легално радили сарадници турске управе за питања религије.

Тајно су на Криму радили и чланови турских радикалних религиозних секта и пантурских група. Међу њима треба споменути Нурџулар, Сулејманџилар и Бозкуртлар («Сиви вукови»). Према подацима руских специјалних служни они су подржавали везе са турском обавештајном службом MIT. Узгред, још 2015. године парламент Турске је донео закон који дозвољава да обавештајна служба успоставља контакт ван граница земље са било којим лицима и организацијама, па чак и терористичким.

Такође, на Криму је радила Турска агенција за међународну сарадњу, чији је директни задатак био пружање социјално-економске помоћи кримско-татарским повратницима. И они су вршили своју дужност на Криму потпуно по закону, а њихови сарадници имали су тајну мисију да буду посредници између турске обавештајне службе и њених кримских агената. То се све види у подацима до којих је дошла украјинска контраобавештајна служба.

Прелаз Крима под окриље Русије уздрмао је и узнемирио Турску јер је она престала да буде преовлађујућа држава на Црном мору. Утицај Анкаре на самом Криму такође је радикално пао. Пре свега зато што је руска власт почела борбу са кримско-татарским екстремизмом оличеним у «Меџлису». А, како је већ помињано, баш та организација је била основна подршка Турској на Криму.

Турска подржава татарске радикалне националисте одавно и отворено. Њено руководство на високом нивоу дочекује шефове меџлиса Рефата Чубарова и Мустафу Џемилева и даје им простор за спровођење антируских догађаја. Тако је у августу 2015. године у Анкари у присуству вице-премијера Турске Н.Куртулмаша одржано друго заседање такозваног «Светског конгреса кримских Татара», чији је председник био шеф меџлиса Р. Чубаров.

Према неким сведочењима, Анкара је помогла меџлису да створи на југу Украјине «муслимански добровољни батаљон», давала војну муницију и слала своје војне инструкторе за обуку кримско-татарских бораца. Иако ту информацију пориче турско МСП, његово побијање не изазива посебне сумње.

Није изненађујуће да је Турска у својим дипломатским нотама гласно осудила рад Русије који је усмерен против деструктивног меџлиса. Тако је у министарству спољних послова Турске негативно одреаговано на забрану рада тог удружења и то што су активисти удружења позвани да кривично одговарају за своја дела, за различите провокације, употребу силе и људске жртве.

Данас тај екстремистички националистички орган није мишљење већине кримских Татара и није изгубио ауторитет на полуострву. Блокада Крима коју је иницирао меџлис у потпуности га је дискредитовала у очима колега. Активисти те радикалне структуре нашли су се на маргинала, а вође постале избеглице. Они одлазе у све западне земље и грубо лажу са трибина међународних организација о «бригама» Татара на руском Криму.

За Крим, Турска се придржава намерно контрадикторног става. Званично она даје подршку територијалној целовитости Украјине и не признаје присаједињење Крима са Русијом. Али, зар се може очекивати нешто друго од државе која улази у НАТО, има проблем са курдским сепаратизмом и уопште није дугорочни савезник Русији на Блиском Истоку и Закавказју.
Тако Турска као водећа туркијска држава не може да ћути када је реч о Криму и проблемима Татара – реалних или измишљених. На тај начин грубе изјаве турске власти о захтевима да се престане са угњетавањем кримских Татара делују у значајној мери «на публику». Другим речима, то је покушај Реџепа Ердогана и његовог окружења да «сачува образ» пред својим бирачима и партнерима из Северноатланске алијансе. Међутим, све то не значи да је наследница Отоманске Порте изгубила интерес за Крим и да је одбила могућност да искористи кримско-татарски народ као оруђе за спровођење својих политичких замисли.

Међутим, још у пролеће 2014. године постало је јасно да ризиковати односе са Русијом због Крима, Турска није спремна да уради. Де-факто је признала руско присуство на полуострву, о чему сведочи неспремност турског руководства да излишно опет говори о тој теми у формату билатералних контаката са руским колегама. Из Анкаре спокојно гледају и на приступ турских трајеката и танкера у лукама Крима, иако Украјина то сматра незаконитим и чак болесно реагује на ове чињенице.

За разлику од земаља Запада, Турска није увела санкције против Русије и није спровела радикална позивања да се затворе црноморски мореузи за руске бродове. Турска уздржаност у фебруару и марту 2014. године допринела је да татарски фактор не утиче на брзо и мирно присаједињење Крима са Русијом. Али Анкара тада није правила непријатељске кораке против Москве, не зато што осећа љубав према истој, већ због својих интереса и очувања безбедности.

Дволичност остаје карактеристика политике Анкаре у односу са Кримом до дан данас. Међутим, последњих годину и по у односима Русије и Турске дошло је до радикалних промена. Турци су срушили руски авион, а као последица тог догађаја био је «хладни рат» између две државе у којем су се налазиле више од пола године. После Ердогановог извињења Русија је ипак опростила турски «ударац у леђа» и сложила се да одмрзну сарадњу са том земљом, тако да сада имају право на уступке.

Један од тих уступака могла је да постане конструктивна политика Турске у кримском правцу. То не значи да је Москва требала да тражи од Анкаре званично признање Крима као дела Русије. Прави циљ је да Турци престану да подржавају меџлис и све покушаје да се изгради на полуострву «татарска карта» на штету Русије.

После улажења у састав Русије, Крим је и даље остао на видику Турске. Та земља од раније на Крим гледа као на потенцијалну зону свог регионалног утицаја. Без обзира на руски статус полуострва, Анкара ће покушати да врати свој положај, који је изгубљен последњих година. Главно питање којим путем иде: покушава да подрива околину на Криму преко радикализације татарских општина или да се промовише трансформација полуострва у територију сарадње са Русијом. Друга варијанта је боља за све, укључујући и саму Турску.

Повољна позадина односа са Русијом, географска близина са Кримом, постојање на полуострву режима слободне економске зоне и доступност блиског кримско-татарског народа – све то ствара за Турску кримски «прозор могућности». Да ли се Крим претвара у приоритетни простор руско-турске сарадње? – одговор на ово питање зависи од Анкаре.

Аутор: Кирил Губа, политички аналитичар са Крима
Превод: Антонела Бијелић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: