Киша

Пише: Емило Лабудовић

Још од најранијег дјетињства, кад су ми главни (и једини) информатори, учитељи и васпитачи биле моја баба (чешће, јер је била докона и „одмијењена“ од пет снаха) и мајка (ређе и науспут, јер је била једна од тих пет) памтим колико су чекане и благосиљане љетње кише. Чак и онда кад би се закишало данима, усред откоса, на кишу се није гледало мрко, а баба је, на свако негодовање нас млађих којима је реметила планове, подсјећала да љетња киша, кад пада онако тихо и „без џонте“, ваља „три царска града“! Додуше, тада нијесам имао појма колико је то у динарима, али сам претпостављао да је много, много више од скромне очеве плате.

Киша је и овог љета била дуго чекана, а на небо, ужарено и на преко 40, гледало се мрко и попријеко. Дуготрајна суша је до последње сузе испила поља, изгорјела ријетке њиве и бројне ливаде са којих се одавно не чује фијук косе и пјесма косача. Отањили су извори, преполовили се потоци, а ријека се примакла нивоу биолошког минимума на коју су је осудили ововремени тајкуни градњом чак три (???) мини хидроцентрале, безочно газећи чак и обећање да у вријеме ниског водостаја неће радити.

А онда су букнули пожари. Горјело је на све стране тако да ватрогасци нијесу стизали ни да их све региструју а камоли погасе. Горио је, и изгорио, и Голеш, потпаљен суманутом идејом да се ватром униште докази бесомучне крађе којом шумска мафија пљачка приватне и државне шуме. Ноћима се јасно оцртавала линија ватре која се ширила на све стране, а дању су се селом ваљале завјесе дима који је тако снажно, и тако тужно, мирисао на спржену боровину. Ватрогасци, који су ипак дошли, могли су само, са пута, да спријече ширење ватре према Омарској глави и колиби мог рођака Митка, а све остало да препоруче „божјој милости. И Бог се, на крају, смилова, и два је дана лило као из кабла, натапајући поља и гасећи својом упорношћу ватру скривену у натрулим пањевима.

У сјенци ишчекивања да прежедњели и спржени август буде помилован благодетном кишом, друштвеним мрежама и телевизијским екранима пљуштала је, скоро орканском снагом, једна друга киша. Киша која ништа и никога није спасавала, напротив. Киша страначких саопштења, препуцавања, изјава, прозивки… а све на скоро кочијашком нивоу, ако се више ико сјећа кочијаша. Три неуспјела изборна циклуса (да не кажем циркуса) и два тек заказана, отворила су Пандорину кутију наше политичке, а и личне, неписмености, незрелости, готово дјечјег и инфантилног инаћења, отворене мржње и нетрпељивости. Све претходне релације, савези, коалиције претумбавају се у, до јуче, немогуће комбинације. Дојучерашњи пријатељи, саборци и савезници преко ноћи постају диндушмани. А они са којима се не би ни за живу главу одједном су пожељни и добродошли, док су они на које се, политички и људски, некад ослањало сад су проклети и анатемисани.

Ово кишно политичко вријеме, додатно узбуркано новом фазом (фарсом) подгоричког бирања, као и свака поплава, избацило је на површину гомилу шупљих тикава (оне увијек прве испливају), надрнданих шиљокурана, краткосукњих и још краћепаметних каћиперки, који су се ускурчили (за ове у сукњама не знам како се каже) да све знају, да је то што само они знају спас од ових других који појма немају, да су богомдани спасиоци Црне Горе и њеног државног пута, итд, итд… У тој чорби са хиљаду мирођија, од кога се већ осјећа несношљив смарад, ни овај од горе не би разабрао ко би са ким, а ко против кога.

А кад би се поштено сагледала ситуација у којој се тешко разликује ко је луд а ко збуњен (нормални се лако разабирају јер у овој лудници само паметни изгледају лудо) једино логично и иоле паметно питање би гласило: чему се бирамо. Уостало, довољна су искуства Берана, Андријевице и Будве, кад  „побједници“ и власници „народне воље“ преко ноћи постају губитници и власници само својих суманутих, незрелих и, времену и тренутку неприличних, амбиција. Има, на жалост, на политичком образу Црне Горе, једна политичка константа, једна мрља коју ни монсунске кише не би могле да спреру. Мрља око које се зачас закопавају ратне сјекире и мржња и ијед се каналишу у само једном правцу. Та мрља на црном образу Црне Горе је мантра о такозваном српском реметилачком фактору који спутава политичку и националну хармонију државе. Чак је и она државичка креатура у одијелу Краља Ибија, коју  су Срби својим гласовима угурали у онај кабинет (осушила ми се рука којом сам га заокружио) окренула против.

Али, што би рекао мудри Владика Раде, закопан у мермерни саркофаг а не у Капелу гдје му је мјесто и која му приличи: није се бојати од „вражијег кота“ колико од „зла домаћега“! Чак ни ова политичка и свакаква тјескоба којом смо, као народ, притиснути са свих страна, није добољна да умудри Србе у Црној Гори и призове их памети. Чак ни у васојевићкој Андријевици,  која би, по difoltu, што би рекли савремени језикословци, требало да слови као најсрпскија, ДрПС деценијама влада или се о њу саплиће свака нова власт, па чак и кад је већински српска. Слично је и у Будви која је тешком муком освојена, и одвојена, од ДрПС аждаја, ствари се опет враћају на почетак јер је самољубље појединаца непремостива препрека очувању „освојеног“. Просто да се човјек запита какав смо ми то народ? А онај смо народ који је осмислио, и безброј пута до сада, проживио ону да „ко неће брата за брата, хоће туђина за господара“! А „туђин“ може бити и домаћи.

Сунце полако добија рат са облацима и, мада не тако жестоко, поново трага за последњим капима росе. Сви стари знаци распознавања небеских намјера говоре да кише неће бити. Она друга, међутим, и даље дивља и лије своју смрдљиву клоаку без престанка.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: