Кистањски заробљеник

Пише: Небојша Јеврић

Послије мјесец дана проведених по Личком пољу вратио сам се у Книн.
Из правца Кистања у Книн улази трактор, с интервентним водом из Кистања.
На трактору је хармоница; пјевају и пуцају.
На трактору је заробљеник. Први заробљеник који је доведен у Кистање – Пирја Далибор.
А сада су га довезли у Книн, да га предају у затвор.
Трактор стаје испред сваке кафане, Кистањци машу и поздрављају се. Показују заробљеника, ухваћеног прије десет дана.
Када су га прије десет дана заробили и довели у Кистање, острвљанин, присилно мобилисан, преплашено је гледао кракате момке из Кистања.
Углавном је ћутао, одговарајући на питања кратко.
Дрхтао је сјећајући се прича о четничким злочинцима.
Прошли су поред милицијске станице не заустављајући се, пуцајући, машући заставама и шенлучећи. И умјесто пред затвором зауставили су се испред Живкове кафане.
Весела братија, умјесто у затвор, одвела је свог заробљеника у кафану.
Наручили су пиће за све, наручили су пиће и за њега.
Николас и Ђода су наздрављали, Чоле је командовао пиће на екс, Бранко Стаљин, Синек, Вицо и Жељко, испијали су до дна.
Саставили су столове, па је заробљеник сваком новог госту морао да прича како су га момци из Кистања заробили.
А њему се после треће ракије одвезао језик.
Умјесто затвора – кафана, умјесто батина – пиће, умјесто њега да закољу, заклали су момци из Кистања овна да се прослави, како ваља, довођење првог заробљеника у Кистање.
Као заробљени паша са Вучјег дола у Локанди, тако се гостио непознати хрватски војник код Живка у кафани.
А кад су се Србљи поднапили вина, избила је свађа.
“Па, како можеш тако да причаш?” – рекао је Хрват једном од присутних. “Ваљда ја најбоље знам ко ме је заробио!”
“Ди ти враг срићу носи, српска бено. Ваљда зна човјек ко га је заробио.”
“Како неће знати ко га је заробио!”
“Чујте, дечки, нећемо се ваљда свађат ко ме је заробио, сви сте ме заробили!”
Онда је дошао фотограф.
Догађај је морао да буде овјековјечен.
Келнерица Дада извадила је чешаљ и почела да им дотјерује косе.
Затегли су униформе, закопчали се.
Хрвата су ставили у средину.
Из фотоапарата је излетјела птица.
На фотографији се виде: њих двадесет и, у средини, заробљени Хрват Пирја Далибор виско подигнуте главе.
Урамљена фотографија краси зид кафане.
Кафанџија Живко показује је намјерницима који у Кистање сврате.
Те ноћи заробљеник је спавао код Швејка који, када се упознаје, каже: “Их бин сербијан фашист.”
Их-бин-сербијан-фашист и заробљеник из кафане су кренули посљедњи.
Швејкова кућа је на крају села.
“Е, црна дуго, кад она моја бена са заробљеним Рватом изби у три ујутру”, причала је касније по комшилуку Швејкова мајка. “Лупа ми на врата, и виче: Отварај, мајко, уватио сам Рвата. Рват са шаовницом, а она моја бенетина пијана дала му митраљез да носи. Још вели: Мора роб нешто да ради.”
“А заробљеник, тета Марија?”
“А шта ће кукавац. Поћерало и њега. Има двије ћерке ко двије јабуке. Показивао ми је слике. Каже, најтеже му је било што их није пустио да оду у биоскоп ноћ прије него што га је подигло.”
Тек десетак дана, по наређењу команде, дошли су Кистањци са својим заробљеником у Книн. Да га предају.
Трактор са хармоникашем и заробљеником котрља се полако главном книнском улицом, према затвору.
Их-бин-фашист, с флашом у једној и аутоматом у другј руци, виче с трактора:
“Сад га водимо у затвор. Али ћемо да им запријетимо. Да му се случајно нешто не деси, да случајно не би фалио за прву размјену. Даг а не би ко од чувара тукао. Са нама ће имати посла. То је наш заробљеник, Кистањски.”
Од Швејка за успомену добијам слику са потписима њих двадесеторице и Хрвата приде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: