ИН4С

ИН4С портал

Кад истина закасни – Ин мемориам: Слободан Милошевић

Фото: EPA/ KOCA SULEJMANOVIC

Пише: Емило Лабудовић

Након свега што смо чули и видјели, сигурно би најцјелисходније и најпаметније било заћутати и уронити у вјечни мир и тишину који царују над последњим Предсједниковим коначиштем. Јер за оне који умију и који хоће да слушају, све је већ речено.

Знам да сте већ уморни, драги пријатељи, али нас педесет је путовало више од двадесет сати и превалило више од пет стотина километара да би смо овдје и са вама подијелили тугу и понос овога тренутка и зато ми немојте замјерити што ћу заискати неколико минута ваше пажње и, можда, злоупотријебити исто толико вашег стрпљења.

Поштовани пријатељи,

Почаствован сам привилегијом да вам се обратим у овом храму јавне ријечи, али осјећам дубоко страхопоштовање и зебњу да можда нијесам дорастао ни мјесту на којем сам ни обавези коју имам. Али, у свом том страху тјеши ме помисао да сам међу својима, међу браћом, и да су ми, милошћу вашом, незнање и несналажење унапријед опроштени.

Али, прије него изговорим ових неколико реченица, имам обавезу и потребу којих сам, можда, још мање достојан. Обавезу да вас у име нас који смо без кривице криви или, боље речено, који смо постали криви мјестом свога рођења, замолим за један други опроштај. Да вас замолим да опростите за прст уперен у братско око, за со посуту на свјежу братску рану, за пољубљени бодеж братског крвника и за сваку ружну ријеч упућену на братску адресу. Свјестан сам да је наш гријех тежак и претежак, али се надам да су ваша љубав и разумијевање утолико још већи и да ћете, макар нама који се никад нијесмо питали шта Србија може да учини за нас већ шта ми можемо да учинимо за њу, омогућити да и даље њоме и Београдом, градом наше младости, нашег стасавања и наших првих љубави, корачамо не скривајући поглед ни од кога.

Пред браћом се не крије лице, али умјесто оних који радије загрлише крвника него брата, умјесто оних који се одрекоше и избрисаше браћу из родослова да би учинили мјесто и почаст ономе који „обави задатак да Југославије више нема“, умјесто оних којима је Загреб пречи и ближи од Београда, ево мог лица – па пљуните или опростите. Пред браћом се не клечи, али ево ја који сам засигурно најмање позван да то учиним, у име свих нас који смо, понављам, без кривице криви, који осјећамо бескрајни стид, умјесто оних који су радећи и говорећи и у наше име и чинећи оно што знају а не знајући шта чине, обрукали претке и потомке, приклањам главу пред вама овдје и пред сестром Србијом, ма гдје била, и молим за опроштај.

Хвала ти, Србијо, хвала ти у име братске љубави која је била, која јесте и која ће до последњег дамара бити господар наших срца!

Друже Слобо,

Долазим из Ваше постојбине, наравно преко Пожаревца, и обраћам Вам се у име праве, Његошеве а не Милове, Црне Горе. У име колоне оних који, ни онда а ни данас, нијесу погнули главу и који Вас се нијесу одрекли јер се, осим Бога,  још једино плаше срамоте која би нас могла надживјети. Није нам било тешко да се опредијелимо, ваљало је само да изаберемо између тога да останемо људи или да будемо нешто друго. А бити човјек у тим данима значило је остати брат, остати пријатељ, остати досљедан себи и поштовати себе да би се имало право тражити поштовање од дугих. Остати досљедан традицији и имену по којем се казујемо јер за нас другог пута и није било осим пута правде и истине. А све се то заједно звало Вашим и Момировим именом.

И нијесмо то учинили ради Вас јер Ваше је дјело само себи довољно. Учинили смо то због нас, због наших душа и будућности наше дјеце. Има нас колико нас има, али у сваком случају много више него што они тамо рачунају. Има нас на земљи и под земљом гдје су, на жалост, они бољи. Има нас на Небу, има нас пред Богом, невиних а оклеветаних, праведних а кажњених, понижених и увријеђених а усправних и непокорених. Трајемо неизлечиво инфицираних вирусом родољубља, части и достојанства, а сваким даном нас је све више. Јер полако спада копрена са замагљених очију, спадају маске са зашећерених лажи и поново васкрсавају ријечи Вашег упозорења…..

И као што сте далековидо предсказали а многи кратковидо превидјели, на Србију и Србе и данас насрћу без одмора и умора. На Космету Срби и данас стрепе пред раљама разјарених хорди јер више нема никог ко би имао петљу да као некад Ви тресне шаком о сто и каже: „Вас нико не смије да бије“! Садаих и сад нас бију са свих страна, а они који су нам обећали слободу и благостање под условом да само Ви одете, убјеђују нас да је то за наше добро, за наш напредак и нашу будућност. А Србин је Србину и даље вук, Бранковић или Драшковић – свеједно.

Све пролази и све се мијења, само су, изгледа, наш усуд и наша српска издаја и срамота вјечни! Да није тако зар би Видовдан, најдубља српска рана, поново била раскрвављена Вашим изручењем? Да није тако, зар би за Вас, највећег српског сина ова два вијека, била закључана капија Алеје великана? Срећом, они који су је закључали нијесу схватили да је великанима гроб не у Алеји већ у срцу и памћењу народа….

…. Као ријетко кад у историји српског народа, данас смо овдје сви једна породица, један род, и то онај најближи, и по крви и по родољубивом коду, и то треба и да останемо. Не због Вас, друже Предсједниче, јер Ви сте већ легенда. Вас више не дотичу шуга и гареж овога доба и ми својим чињењем или нечињењем не можемо ништа ни додати ни одузети Вашој слави и Вашем високом мјесту у историји овог времена. На нама је да у себи пронађемо још само мало храбрости, још само мало самопоштовања, још мало упорности, још мало одговорности, да наставимо да корачамо. Корак по корак, али само напријед. Није никад било и неће бити лако, јер да је лако не би запало нас Србе.

Господине Предсједниче,

Вјечна слава и вјечан мир Вашој племенитој и мученичкој души и нека Вам је лака тешка српска земља коју сте до последњег даха вољели више него што је она икад вољела Вас!

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

15 thoughts on “Кад истина закасни – Ин мемориам: Слободан Милошевић

  1. Slobodan Milosevic je ISTINA….
    ISTINA je NASA LJUBAV za Milosevica….
    Svaki PRAVI i Posteni Srbin Nije Izdao Milosevica….
    A Ostalima, koji su „Htjeli da Zive Slobodno“….
    Neka Sudi Zivot, jer Istorija ih Nece Pamtitii….
    ISTORIJA CE BITI NAKLONJENA I LJUBAZNA….
    PREMA TEBI, BRATE SLOBODANE….
    Zasluzio si da TVOJ LIK I IME ZIVE VJECNO….
    VJECNO CUVAMO TVOJE SVIJETLO IME….
    U ALEJAMA NASE OGROMNE LJUBAVI ZA TEBE….
    Otisao si na Vidovdan, 28 Juna, kao i moj Otac….
    Samo Izabrani Odlaze u Nase Svete Dane….
    Kako ih Ne Bismo Mogli Nikada Zaboraviti….
    Slobodane, Diko…. „Moja Suza Nema Roditelja“….

    31
    2
        1. Hvala Vera, Sestro….
          Nama kojima je Vazna samo Istina….
          A ne LIcna Dobit….
          Nije Bilo Tesko Zauzeti Pravu Stranu….
          Srpsku, Slobodanovu, Momirovu….
          Brace Ratka i Radovana….
          Nismo Mogli Protiv Sebe i Istine….
          Ja Ne Mogah Protiv Vaspitanja….
          Mojih Najpostenijih i Ljudskih Roditelja….
          Radujem se Sto Smo Na Istoj Strani….
          Ako Bog Da Vera, Sestro Moja….
          Srescemo se Jednom u Nasoj Budvi….

          17
  2. Gospodine Emilo, hvala Vam.
    Nasli ste prave rijeci i izgovorili ih na pravom mjestu
    i u moje ime.
    Duboko postovanje i pozdrav.

    38
    3
  3. Jugosloven Slobodan Milošević je najveći grobar srpstva u novijoj istoriji!
    Otkud nekome potreba da se veliča ovaj čovjek?
    Ova „Alisa u zemlji čuda“ je sve omašio i skupo nas koštao vodivši nakaradnu politiku u ključnim godinama.
    Kada nam je trebala najveća moguća mudrost imali smo na žalost njega i sve je omašio..

    11
    73
  4. У његове намјере и родољубље нема сумње, али је очајно процијенио ситуацију. Морао је направити војни удар, па онда преговарати са овим патуљастим народима… Није био дорастао проблему. За Хаг капа доље, али недовољно.

    39
    15
    1. Као бивши професионални официр, био сам актер свих дешавања и морам да Вас подсјетим да је тада Милошевић био предсједник Републике Србије и да није било ни теоретске шансе за тако нешто. Државни удар је био могућ само од стране тадашњег командног кадра Војске. Посттоји једно историјско и неписано правило, да ни један државни удар у историји није успио ако тај извршилац иза себе није имао макар једну од водећих свјетских сила. Тога су били свјесни и многи високи официри, који би се можда упуштили у ту авантуру. Ситуација у Војсци је тада била изузетно сложена о чему овом приликом небих коментарисао….

      46
      7
  5. Криво сједи- право збори. За разлику од неких Емилових промашаја и заштите од мојих коментара од стране администратора, за овај говор, Емилоу Лабудовићу, чиста десетка. Патриотски, надахнуто, искрено, поштено, у име многих од нас. Историја ће бити судија, а жута гологузија и српски аутошовонисти биће прочишћени метлом историје. Вјечна слава и вјечни мир нашему честитоме Слободану.

    90
    9
    1. Овај нас је уништио, не заслужује ни да се помене!

      15
      92

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy