Клатно

Пише: Чедомир Антић

Црна Гора је добила свој „Дан културе“. За тај дан, у календару државних празника, проглашен је датум Његошевог рођења.

Претходне власти – злогласни режим Мила Ђукановића, који и сада контролише „дубоку државу“, криминал и стотине милиона евра прљавог новца – биле су одлучне у настојању да систематски избришу сећање на Петра Другог Петровића Његоша – владику Рада. Његошево дело је било државном силом маргинализовано и багателисано. Његов историјски значај – умањиван или станизован. Дани са њиме у вези били су ретки и извргавани руглу. Довољно је да напоменем, како је на његову двестогодишњицу више књига и радова о овом великом књижевнику и значајном државнику објављено у Београду, него у целој Црној Гори. Сећам се како су на Универзитету у Доњој Горици, лумену црногорске вискоке просвете – где је оснивач хтео да говорни језик буде енглески – одржали некакву конференцију. Једна од тема било је филозофско прегнуће без упоредника у савременим хуманистичким и друштвеним наукама. Његов наслов је гласио „Његош и бизнис“!?

Ако је у актуелном индентитетском спору неко био изузет – реч је била управо о Његошу. Покушај превода његовог дела на „црногорски“ завршио се нелсавно, будући да су учени преводиоци мудро пропустили да „уче“ једног од утемељитеља савременог српског језика народном говору, а успели су да препознају сва места на којима су се нашли придев „српски“ и именица „Србин“, и неко их замене. Његош је притом толико важан за српску националну идеологију и тако неупитан, кад је реч о том шта је желео да каже својим делом, да су то приметили национални идеолози неправославних народа Црне Горе, а са њима и српски непријатељи током ратова из деведесетих година, те коначно механизам послератне ратне ревизије, садистичке казне и ретрибуције, по имену Хашки трибунал. Нису Његошу опростили што су му аустроугарски (хрватски, пре свега) и комунистички окупатори два пута рушили гробну цркву. Ови други су капелицу срушили уз помоћ радноакцијаша са Цетиња. Да парадокс буде већи – све до 1991. на грбу СР Црне Горе стајала је управо Његошева заветна, гробна црква. Ако је живог Мила Ђукановића, коме је већ по положају место било у ћелији притвора у Шевенингену, било могуће претворити у усташу, то није било могуће са овим принцем српске цркве чија је заветна мисао била да „освети Косово“, а политичка амбиција да постане патријарх у Пећи, комшилику српског цара из лозе Карађорђевића (или Обреновића, свеједно) који би столовао у Призрену.

Узимати Његоша за симбол црногорске ексклузивности у односу на Српство, исто је као када би за двадесет година неко блаженопочившег митрополита Амфилохија узео за идентитетски темељац реформе Европске уније. Дакле, не иде. Зато је данас Његош део идентитета српског народа и државе Србије. Да мудају одређену правду, али и ново тумачење, побринули су се вођи Демократске Црне Горе који су Његоша повезали само са културом. Владајућа већина је гласала и нејасно је само да ли ће празник, уколико падне за викенд, означити дведневно нерадно светковање. Читао сам у Вијестима, једну ивановићевску анамнезу стања у Црној Гори. Питали су неког филмског посленика, генија на распусту, који столује у црногорској кинотеци. Полихистор (као и већина режисера), он је одмах објаснио значај Његоша, али се као директор и легитимисао пошто је за владику рекао да припада „само Црној Гори“, док је владајућу већину, која је омогућила усвајање овог празника, назвао „булумента“. Потражио сам биографију црногорског Кјубрика и видим да је хајлајт каријејере, пре часнога директората, досегао када су му у злом Београду доделили некакву награду. Страшно: где да о таквој ствари питају жртву великосрпског прогона?! После су питали неког омладинца, који зна ко је Његош; па младог запосленика коме је свеједно, воли да одмара, али нови празник нам није треба и, коначно, нашли су и једног пензионера који је пркосно рекао да је реч о „црногорском и српском великану“. Имали смо ми у Србији, на почетку транзиције, и гори период – у нашем случају погрешних или лоше схваћених празника – када је Милошевић 1999. почео да слави Треће заседање АВНОЈ-а или када су социјалисти (и након што је то убиство од стране суда и велике већине историчара означено као злочин из идеолошке мржње) са позиција власти полагали венац Жикици Јовановићу Шпанцу, управо на дан када је убијао (а не био убијен). Те су „рубеоле, шарласи, дифтерије и заушке“ одавно прошли.

Милован Ђилас је у животу учинио много тога лошег, али је оставио и научно и књижевно дело које је данас вредна баштина српског народа. Он је као Србин, који је доприно стварању црногорске нације, али и писао о том идентитетском клатну које се у Црној Гори креће од српства према његовој негацији. За разлику од наших противника, ми никоме не споримо право на идентитет. Само не дамо на себе и не одричемо се свога. Ако неко мисли да ће заустављањем тог клатна на средини добити „Народну слогу“ – тај политички абортус из деведесетих, или могућност да српском народу опет ускрати права, оспори језик, негира писмо и споразумева се са усташама како би на нашим правима добио власт… исти се силно вара. Научили смо школу, ми тражимо права за српски народ у Црној Гори и сразмеран удео у власти. Ако вас –монетнофашиста и двоидентитеташа – у међувремено нестане у преводу, нама је јако жао. Стварати вас више нећемо. Никада.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: