Клептократска секта: Реторичка акробатика монтенегринског врховника

Пише: Бошко Вукићевић

Када слушате Мила Ђукановића, уочићете како упорно инсистира на томе да свим кључним проблематикама, каква је тренутно црквена, он прилази предано и темељно, да су сви његови потези резултат дубоких промишљања и дугорочних стратегија.

И обично воли да нагласи да се ради о „промишљености и преданости државе“, јер себе и клептократску секту око себе сматра државом. Рекао би човјек да се ради о стратегијама каквог Савјета мудраца (а он у тренутној политичко-идеолошкој метаморфози себе види управо као мудраца, или макар као експерта за религију), а не о одлукама групице скоројевића који су једино успјешни у политикама поткрадања грађана, избора и отимања друштвених ресурса.

Тако диктатор, замишљајући самог себе као визионара, не пропушта прилику да се похвали наводећи „величанствене“ примјере „обнове државне независности“ и уласка у НАТО (али пропуштајући да наведе да би и у тим случајевима без нечувене крађе и подршке иностраног фактора сва та преданост и визионарство пали у воду).

А истина је управо супротна: нема у његовим иступима и одлукама никаквог плана, никакве стратегије ни визионарства, већ се ради искључиво о бесконачним политичким импровизацијама и произвољностима.

Он управо такве импровизације проглашава политичком мудрошћу, преданошћу и визионарством. Рецимо, од када је агресивно отворио црквено питање, присуствовали смо свакодневној реторичкој акробатици овог новокомпонованог стручњака за религију, и његовој константној полемици са самим собом.

Тако је у почетку најављивао брзопотезну обнову тзв. ЦПЦ, док данас прича о „православној цркви без националног предзнака у имену“. Недавно је ратоборно говорио о експресном отимању црквене имовине, док данас прича о вјероватно вишедеценијском процесу „обнове аутокефалности“.

Његове константне импровизације, у оквиру црквене проблематике, посљедице су жестоких шамара које је до сада примио од Васељенског патријарха и неких других фактора. А након сваке његове нове произвољности и контрадикторности слиједи талас одушевљења лаковјерних сљедбеника диктатора, прије свега из корпуса дукљаноида, који такве изнуђене или очајничке потезе виде као врхунац политичке промишљености. Дакако, таквом њиховом искривљеном разумијевању кључно доприносе режимски медији.

Да би сачувао нелегално – радиће уму незамисливе ствари

Управо такве константне импровизације у политикама Ђукановића чине компликованим предвиђање његових будућих потеза. Они ће свакако бити подређени његовом фундаменталном циљу: очувању нелегално стечене имовине и обезбјеђивању безболне политичке одступнице. За достизање таквог циља диктатор ће, као и до сада, учинити и незамисливе ствари.

Рецимо, већини аналитичара је промакло да је током јучерашњег интервјуа са Шуковићем он имплицитно запријетио погромом Србима из Црне Горе. Поменувши план за Крајину који Срби нијесу прихватили, преговоре у Рамбујеу и још неке догађаје, Ђукановић је поставио реторичко питање: шта ће се са Србима десити ако не прихвате његове актуелне пројекте?

Дакле, знамо да је монтенегрински врховник спреман на све. Али његове пријетње не импресионирају слободне људе. Наши преци су створили ову државу и ми никуд одавде нећемо ићи. А он, када заврши „каријеру“, не знам куд ће.

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: