Кључеви Косова и Метохије су у Царству Небеском, очију Богородице Љевишке се нећемо одрећи!

Бесједа Оца Миајла Бацковића

Јесмо ли најстарији народ или један од најстаријих народа као што то неки кажу, – не знам! Али знам да смо стари макар двије хиљаде година, јер смо се као српски народ крстећи се, родили крштењем васкрсења, дакле, јесмо један од народа који је родио Господ својим страдањем и својим васкрсењем.

Дијелили су нас, убијали, границе међу нама постављали, говорили да нисмо оно што јесмо. Кроз историју, једно јесмо сигурно! Били увијек с Христом и били увијек на правој страни историје!

Српски народ сада гледају као један млади народ, народ у Европи на Балкану, а ми кажемо да нас има свуда, по цијелом Балкану, по цијелом свијету.

Српски народ можда јесте бројчано ослабио, али не зато што је сам себе убијао, него зато што је сам себе на жртву Христу, народу и истини увијек приносио.

Није најстрашније, браћо и сестре, витезови Православља окупљени, на овом дивном светом, радносно тужном молебану, није најстрашније што су нас убијали, није најстрашније што су нас негирали, границе међу нама постављали, од нас стварали многе народе…

Најстрашније је што смо ми сами себе убили и из бића у које нас је Господ увео, уводили себе у небиће, у непостојање, одрицањем од Христа, од правде и од истине.

Најстрашније је то што данас многи од нас, не зна ко је, што је дезоријентисан, што је погубљен… Што се у 21. вијеку тражи којим језиком говори, ко му је отац, да ли је мушко или женско.

Најстрашније је то што смо изгубили себе, браћо и сестре!

Није најстрашнији нож, није најстрашнији прогон, најстрашније је што смо себе губили и што и даље себе губимо. Један народ опстаје докле год стоји у једном храму где ви сада стојите, и знате у чијем сте храму и чије он име носи. А док то народ има, има себе! И докле год имамо то име, име старо више од двије хиљаде година, који нам је заједнички именитељ свима овдје, и свима на свијету, док то име будемо пратили, док тим именом будемо живјели, док под овим крстом будемо стајали, знаћемо ко смо, шта смо, па макар био и један Србин на свијету, од њега ће многи настати.

Данас и прије и увијек кроз времена, окупљамо се и молимо и тражимо себе у огледалу. А шта је то српско огледало, оно о којем Његош пише и говори, које је то српско огледало, браћо и сестре? Ком се то огледалу најчистије и најбистрије види ко смо и шта смо? Чији смо? То огледало било је, јесте и биће, наш однос према Косову и Метохији!

То огледало у ком су се наши преци огледали, не мјерећи колика сила иде на њих, него колику светињу бране. То огледало у ком смо се огледали и деведесетих година и у ком су се она дјеца огледала на Паштрику и Кошарама ’99 године. То огледало и кроз то огледало и те очи њихове, најчистији ћемо бити и спознати ко смо, шта смо и чији смо.

Одрекли би се ми можда и територије, можда би се одрекли ради економије и има данас Срба који би дали Косово само да се више о њему не прича и да нас та тема више не оптерећује, има данас Срба који мисле да је Косово само граница и да то више није Србија. Има данас и нас који знамо да Косово није територија и није географија, зато стојимо овде! Ми смо Косово и Метохија! Сваки од вас је Косово и Метохија! У сваком срцу од нас је дио Косова и Метохије. Е, зато нам га не могу узети, отјети, не могу га однијети, одцијепити, замрзети, не могу га упрљати. Зато што оно није тамо, гдје они мисле да се налази.

И његови кључеви нијесу ни код Тачија, ни код Харадинаја, ни код било којег предсједника, његови кључеви су код Цара Лазара, а они су у Царству Небеском. Е, те кључеве могу добити само они чиста срца и кључеве отворити огледала наша, српскога Косова и Метохије. Заборавили би ми можда и Дечане, заборавили би ми можда и Девич и све оне дивне манастире… Али једно знам сигурно, а то је да никад очи Богородице Љевишке нећемо заборавити. Ко је једном видо те дивне, тужне очи у оном паклу изгореле цркве у Призрену, тај те очи више никада заборавити неће и никад их се неће одрећи.

То су очи које гледају у вијечност, у свачије срце и пред тим очима нико не може да остане равнодушан. У овом тренутку док ми овде служимо молебан и молимо се за наше Косово и Метохију које у нама, око нас и свуда у свијету, доказ најбољи је то што сад у овом трнеутку, у Верони, у Италији, наша браћа и сестре исто служе молебан и поздрављамо их и прикључујемо тој небеској молитви за КиМ свуда у свијету. У овом тренутку и у Америци, у истом овом тренутку.

Највећу захвалност дугујемо оној дјеци у школама на КиМ, која кад крену ујутро и испрате их родитељи, ако случајно оду за неком лоптом и закасне, родитљи трче и КФОР да виде јесу лиживи. Или ако случајно залута за неким лептиром у ливади, може да се деси да нагази на мину и да наиђе чика комшија који ће га убити. То су та дјеца о којима не размишљамо… Њима, посебно се њима захваљујем што су остали и што стоје и живе на КиМ. 

Хвала дјеци КиМ, хвала њиховим родитељима, хвала нашим манастирима и светитељима, хвала нашим свештеницима и епископима на КиМ! Хвала и нашој браћи у Италији… Хвала и свима вама што још увијек у своме срцу носите светињу над светињама српскога народа, кивот завјета вјечнога живота, наше Косово и Метохију! Нека Господ да да васкрсне светиња на КиМ, да се очува свијећа наша тамо, да се очува молитва која иде од земље ка небу, јер докле год се уздиже молитва са било које тачке земаљске кугле, ту смо ми, ту је Србин и то је српско! Нека Господ чува наш народ на КиМ, нек чува наше светиње, хвала свима вама који нисте заборавили и који у своме срцу носите ову светињу.

Нека нас Господ све благослови, а нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији и у Италији узврати сваким благословом, и свуда сваком Хришћанину који страда. А не страдају нажалост само на КиМ, него и у Украјини и свуда се води борба против Христа и против крста, ма како је звали, ма какав био разлог тога рата.

Нека Господ спаси све стардајуће Хришћане, свуда у свијету!

Христос Воскрсе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: