КМ новине: У депеши Викиликса Ватикан је фактички признао такозвано Косово

Ексклузивно КМ новине су објавиле депешу Викиликса из које се види да је Ватикан (по сопственом признању!) фактички признао Косово* као независну државу!

Ватикан је још пожелео Косову* и успешну изградњу нове нације! За Ватикан је Косово* бивша српска покрајина! Ватикан је рекао да је косовска независност процес који се не може оспорити и вратити назад! Ватикан је рекао и да не искључује формално признање Косова* у будућности!

Ватикан је признао америчкој абасадорки Глендон у Ватикану да није (још увек) формално признао Косово*, иако јесте фактички, само зато што је „неки званичник СПЦ“ рекао папистима да ће СПЦ наставити „екуменистички дијалог“ са Ватиканом (односно даље гажење Православља) уколико Ватикан не призна Косово* и формално.

Напомињемо да ова депеша није објављена у књизи „Српска Црква и Викиликс“ Зорана Чворовића и Владимира Димитријевића.

Пре него што пређемо на садржај депеше, неопходно је да читаоцима укажемо на две ствари:

Прво, у уџбенику међународног права за сваки правни факултет стоји да је једну државу као независну могуће признати на два начина: фактички (де факто) и правно (де јуре). Фактичко признање је када ви одређеним радњама признајете неку државу као независну кроз склапање уговора, примање државних изасланика… или када просто кажете експлицитно да ви ту и ту државу признајете као фактички независну.

Поштанска маркица коју је Ватикан издао 1999. током медијске кампање лажи против Србије како би бомбардовање било оправдано у западној јавности. На маркици се налазе приказани Шиптари који су често глумили пред западњачким камерама како беже да би медији имали „слику са терена“.

Прогон Шиптара почео је тек неколико дана након почетка НАТО агресије а као одговор на злочине које је НАТО чинио над Србима зарад помоћи шиптарским терористима и сепаратистима.

Формално признање је када размените амбасадоре на сталној бази или то јасно истакнете као чињеницу. Међутим, правна наука је сагласна да су ефекти оба вида признања – ИСТИ, тј да између два вида признања држава НЕМА суштинских разлика. У оба случаја призната држава вуче правне последице из међународних односа.

Србија рецимо нема дипломатске односе са многим светским државама, али их истовремено признаје фактички као државе или се са истима спори пред међународним судовима. Британија је 1921. признала СССР фактички, а формално 1924. Исто тако је и САД прво признао Израел фактички, а онда и формално. Но, у оба случаја су везе, обавезе, права и односи између фактички признатих држава постојали, једина је разлика што нису били на највишем дипломатско-амбасадорском нивоу.

Друго, за синодалце екуменисте је битније да Ватикан “не призна формално“ Косово* (иако га је фактички признао) од чистоте наше православне вере! То је као да су се сви наши свети мученици и исповедници Православља руководили следећом логиком – загазићемо у јерес свесно само да не би наш комшија признао да парче наше њиве (иако најдрагоценије) које нам је украо лопужа није наше него лопужино! А Ватикан нам не може чак ни вратити контролу над Косовом*, већ му једино остаје да формално призна, оно што је већ фактички признао!

А нико се никада није од наших светих руководио оваквом пакленом логиком, сви су били спремни да се одрекну свега што имају, али – да им вера остане чиста по сваку цену.

То и јесте једина одлика Православља у односу на све друге јереси и незнабоштва – бескомпромисно инсистирање на чистоти вере.

Никада наши свети Немањићи и Лазаревићи нису газили своју веру да би добили килаву „подршку“ од папе, никада, чак и када су губили западно Захумље, Македонију, Косово* од освајача и окупатора, иако им је папа нудио сву помоћ само да екуменишу са њим. Ту логику коју данас следе српски екуменисти су прихватали само Вук Бранковић који је шуровао са Венецијанцима и папом да би очувао своје земље од Турака иза леђа св. деспоту Стефану, Венедикт Краљевић далматински, Павле Зорчић марчански и остале издајице којима су земаљска блага била битнија од вере и идентитета.

Тиме што тргују нашом вером, нашим Православљем зарад бедне и бесмислене подршке из усташког Ватикана, синодалци и екуменисти београдске Патријаршије нама поручују да би сутра трговали врло лако и неким другим каменом нашег српског идентитета (језиком, писмом, српским именом…) само да би се сулудо додворили Ватикану или некој другој белосветској пропалици!

Депеша коју је објавио ВИКИЛИКС

А сада најбитнији делови депеше коју је у Вашингтон послала америчка амбасадорка Глендон из Ватикана у 10:15 часова, 30 априла 2008, након сусрета са монсињором Мигуелом Мауријем (ватиканским главним човеком за балканска питања) – линк целе депеше хттп://цаблес.мрква.еу/цабле.пхп?ид=151866:

„Света Столица није спремна да формално призна Косово* зато што би то поткопало њене односе са владом Србије и екуменистички дијалог са Српском Православном Црквом. Високи достојник Српске Православне Цркве, како је Мигуел Маури истакао, признао му је да је одлагање формалног вида признања Косова* за СПЦ било важније од многих корака који су предузети да се ојача екуменистички дијалог између Православних и Католика. Маури је умањио значај ватиканског оклевања да се Косово формално призна, подвлачећи да је Ватикан ‘де факто’ признао нову републику и пожелео јој успех у мирном процесу изградње нације.

Маури је истакао да је Света Столица била прва која је коментарисала јавно да је независност Косова* ствар која се више не може оспоравати – и то 18 фебруара, само дан након што је Косово* прогласило своју независност. Маури је подсетио и како се папа срео са председником Косова Фатмиром Сејдијуом и како су католички клирици на Косову* поздравили независност бивше српске покрајине. (…) Маури је истакао да је Ватикан ‘де факто’ признао Косово и да за сада нема потребе да предузима друге акције.“

*Косово-јужна српска покрајина привремено окупирана,примједба Портала ИН4С

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: