Књижевна активност Бранислава Петронијевића

Пише: Војислав Гледић

На данашњи дан (6. априла, по новом календару)  прије 145 година, у Совљаку код Уба, рођен је филозоф и научник Бранислав Петронијевић. Он је један од најзнаменитијих стваралаца који представља јединствену и изузетно значајну појаву на духовном и културном пољу у српској средини.

Овај велики и оригинални дјелатник, који, иначе, по очевој линији води поријекло из Црне Горе, својим необично разноврсним и плодотворним радом је обиљежио читаву прву половину XX вијека. Докторирао је са свега 23 године на познатом њемачком (и европском) универзитету у Лајпцигу, да би читав свој каснији живот, који је трајао осамдесет година, посветио интензивном филозофском и научном стваралаштву.

Објавио је огроман број радова из свих области филозофских дисциплина, од оних најапстрактнијег и најсуптилинијег садржаја, па до списа из разних подручја науке, као и есејистичког, популарног и пригодног карактера.

Његово стваралаштво на пољу науке се протеже на заиста изванредно широко подручје: од најсложенијих проблема геометрије и математике, преко астрономије и небеске механике, до разних области психологије, палеонтологије и биолошких наука. У свим тим областима је показивао изванредно знање, стручност и проницљивост, али и необичну креативност којом је далеко превазишао своје “званично” животно опредељење и занимање филозофског прегаоца. Изванредно плодна списатељска активност коју је овај српски великан отпочео још као млад човјек и коју је непрекидно и консеквентно упражњавао до краја живота најрјечитије показује колико је био посвећен том облику изражавања.
Петронијевић је имао изванредно памћење и необичну способност да своје мисли јасно и прецизно обликује и да их адекватно презентује у писаном облику.

Увијек је био, бар имплицитно, поборник става да само записане мисли остају трајно сачуване, али истовремено и приступачне веома широком кругу читалаца. Међутим, његов устаљени обичај да веома брзо и често пише, без лекторских или неких детаљнијих уређивачких кориговања, оставиле су видан траг у великом броју написаних радова. Стога су му многи текстови остали унеколико недотјерани и лекторски необрађени, са извјесним недостацима својственим таквом начину писања.

Њему је било много важније да мисли буду логички и филозофски повезане, усаглашене и заокружене, без обзира на стилистичку форму њиховог саопштавања. У филозофским, научним и стручним радовима био je концизан, сувопаран и уздржљив што је, следствено, резултирало одговарајућим изражајним стилом писања.

Само је у својим популарним написима, посебно прилозима намијењеним објављивању у појединим листовима и часописима , допуштао себи да му излагање добије лакоћу, једноставност и одлике заиста лијепог и пријемчивог литерарног карактера. Kада данашњи читалац прочава Петронијевићаве многобројне написе, он стиче утисак да се ту наилази на извјесну ,,немарност“ и недовољну литерарну (лекторску) уобличеност које, несумњиво, потичу од мислиочевог увјерења да је много важнији смисао и садржај онога што се у напису износи од форме како је то саопштено. Његови радови су увијек имали одређену, тачно утврђену намјену, без обзира о теми и проблему које су обрађивали.

Коначно, и његови популарни радови су, на примјер, настојали да постигну одређене ефекте на плану образовања, ширења културних и научних достигнућа, продубљивању рационалних мисли и поспјешивању просвећивања у тадашњој српској доста заосталој средини у односу на европске узоре којима је Петронијевић тежио и стремио.
Занимљиво је овдје указати на једну појединост, на коју Петронијевић скреће пажњу у својим успоменама, када је написао расправу о Фридриху Ничеу (1844-1900), на самом почетку XX стољећа. Аутор наглашава да му је проучавање и студирање тог њемачког мислиоца помогло да усаврши свој књижевни стил.

Истина, тешко се може запазити неки осјетнији заокрет у Петронијевићевој суштинској промјени стила, послије проучавања наведеног њемачког филозофа, како то напомиње. Ипак је читање изванредног стилисте Ничеа, као и многих књижевних дјела, несумњиво утицало не само на подизање писмености и усавршавању начина изражавања него, што је много важније, племенило његову душу и срце материјалом који је био далеко изван крутих, логички голих и апстрактних мисли којима се бавио.

Његово опредјељење за метафизику и за истраживачко бављење најапстрактнијим подручјима теоријске филозофије није никада могло из њега потпуно истиснути трајну и урођену љубав и наклоност према поезији.

Поред свих дугогодишњих апстрактних, метафизичких, логичких и математичких спекулација и разматрања, Петронијевић је у души остао пјесничка природа коју је носио са рођењем. Такав закључак се може извести и из његових сачуваних пјесама, посебно из једне пјесме у којој говори о својој вјечитој љубави према звијездама и космичким пространствима. Такво расположење и одушевљење је могло да настане само као плод његовог урођеног смисла за естетику и љепоту природе и као резултат емотивног поетичког маштања.

Као ученик Више гимназије у Београду, у вријеме када је био принуђен да самосталним залагањем и сналажљивошћу обезбеђује хлеб и елементарне услове за живот и учење, Петронијевић пјесничком снагом и усхићењем подноси многобројне тешкоће и недаће.

Само је младић пун огромног пјесничког ентузијазма могао да оптимистички гледа на свијет и да своју будућност гради на темељима знања и учености. Сурова стварност га, међутим, никада није могла одвратити од дубоке вјере у један љепши, племенитији и духовнији свијет који се може наћи и осјетити у многобројним књигама које је са огромном страшћу читао и проучавао. Непрекидно је стицао ново знање, употпуњавао постојеће, пењао се ка узвишеним видицима духовне и умјетничке спознаје у којој је налазио смисао свога постојања.

Лијепа књижевност и поједини одабрани забавни романи, које само збирно и овлаш помиње у својим сјећањима на те године, били су нераскидиви дио једне младости пуне вјере у постојање много љепших и логички повезанијих видика за којима је непрекидно тежио и духовно се узносио.

Петронијевић каже да је волио лијепу литературу и популарна дјела која су говорила о звијездама и тиме посредно открива и своју љубав према свему узвишеном, блиставом и недокучивом. У звјезданом сјају се огледала његова љубав према астралним даљинама што истовремено представља и потврду његовог опредељења да се сврста у изабрани Платонов круг мислилаца који су трагали за идеалним поретком и хармонијом која се може само духовним очима посматрати и разматрати.

У оквиру школске наставе у гимназији Петронијевић је имао прилику да се непосредно упозна са многим књижевним дјелима, да чује стручну и ширу критичку анализу на часовима, али је он највеће разумијевање доживљавао у личном тумачењу садржаја добрих и њему необично драгих књига.

Прочитане књиге су дјелотворно утицале на тог младог човјека и у њему све више будиле нове сфере интересовања и умногоме проширивале његове интелектуалне и спознајне хоризонте. У то вријеме је Петронијевић био и члан ђачке дружине ,,Нада“ која је окупљала даровите и марљиве ученика и заљубљенике литературе. У раду те школске секције се видно осјећало и Петронијевићево дјеловање и у којој је необично приљежно радио на свом самообразовању и проширивању сопственог културног нивоа у сарадњи са другим члановима гимназијске дружине ,,Нада“.

Окупљања и дружење у таквим ђачким секцијама била су веома корисна и дјелотворна пракса која је постојала у тадашњим школама. Ту је налазио и могућност да се опусти од свакидашње сурове стварности у којој је живио као вјечити подстанар и младић који готово да и није имао сопствени кутак у коме би се отворио према себи и тако, макар за тренутак, одвојио од непосредне околине. Петронијевић је у топлом кутку литерарне секције налазио могућност и да се много љепше, опуштеније и интимније осјећа и неспутано препушта чарима младалачке маште и заноса.

Вјероватно је Петронијевић већ тада, дакле као ученик гимназије, почео да пише и прве пјесме. Међутим, опора стварност и настојање да стекне потребно образовање ослањањем на сопствену снагу и сналажљивост га је усмјерило да корача удаљеним путем од литературе и књижевног стваралаштва.

Његове студије су захтијевале праћење веома стручне и апстрактне литературе, али је он, покаткад, успијевао да одвоји мало времена како би прочитао и понеку књигу ,,лакшег“ садржаја. Тек касније, у зрелом добу, враћа се Петронијевић омиљеној литератури, али се у међувремену створио велики вакуум између младалачког одушевљења и зрелог медитирања. У зрелим годинама је написао неколико занимљивих пјесама, објављивао их је у тада угледним књижевним часописима, док је највећи дио њих објединио у својој збирци, и тако сачувао за будуће читаоце. Било је то у вријеме када је уживао репутацију уваженог, озбиљног и донекле ,,изгубљеног” професора филозофије и ,,рођеног” метафизичара. Сама чињеница да се одважио да у зрелом добу објављивао своје пјесничке саставе показује да је он, заправо, читаво претходно вријеме носио дубоку љубав и таленат према литерарном стваралаштву.

Овдје је умјесно подсјетити на латинске сентенцију која каже да ако природу избацимо кроз врата, она ће се вратити кроз прозор, што јасно асоцира и на Петронијевић случај његовог позног враћања пјесничком исказивању.

Петронијевићева поезија представља одраз емотивних преокупација које су га у обузимале у вријеме њеног писања. У то вријеме је, међутим, писац био заокупљен веома апстрактним и тешким онтолошким питањима свијета и постојања што се, свакако, одражавало и на емотивно-умјетничку страну пјесничког рада.

Прије него што се мало подробије упустимо у разматрање Петронијевићевим пјесничких остварења, потребно дати неколико фактографских података. Важно је нагласити да се Петронијевић бавио не само писањем оригиналне поезије него се интензивно бавио и преводилачким радом управо и у оквиру лијепе књижевности. Једину збирку пјесама је објавио о свом трошку, као што је то, уосталом, урадио и са свим својим главним дјелима, и то 1936. године. То је била мања књижица коју је одштампао у приватној штампарији Давидовић – Павловића и др. (која се налазила у београдској Таковској ул. бр. 32). Његова збирка је, заправо, била састављене од два дела. Постоји једно свједочанство од 22. августа 1936. године према коме је он тек одштампану књигу поезије поклонио својој сестрични што показује да је имао обичај да тек публикована дјела поклања рођацима, пријатељима и познаницима.

Најприје треба дати једну синтетичку и цјеловиту оцјену читавог пјесничког Петронијевићевог рада, не само његових сопствених пјесама, него и однос према пјесништву као нејнепосреднијем и за њега најизразитијем начину исказивања мисли и осјећања. Петронијевић је пјесник необичног рефлексивног сензибилитета, за њега је поезија само један од облика, видова и начина исказивања човјека према свијету и животу. Иако је написао само неколико краћих пјесама, у којима износи свој, условно речено, емотивно-мисаони став према свијету, посебно космосу и љубави, треба истаћи да се кроз њих рефлектује дубља садржина која је представљала латентни и нераскидиви дио духовне природе тог изразитог метафизичара. Свакако да је непрекидно дугогодишње интензивно бављење апстрактним сферама свијести и строго логичким темама и конструкцијама имало битан одраз и на гипкост, тананост и топлину његовог пјесничког израза.

И најдубље емоције, када се годинама налазе у сјенци крутих и ускоспецијализованих језичких израза и мисли, постепено губе тананост и постају много круће и рефлексибилније од њиховог изворног, аутентичног стања. И стилистички (формални) начин њиховог испољавања се тиме умногоме губи и мијења, наравно у негативном смислу. То се најбоље може видјети управо у пјесничком изразу овог мислиоца. Како није континуирано и консеквентно његовао и усавршавао своју умјетничку наклоност, , а посебно начин њеног језичког исказивања,. она је попримила патину апстрактивности и нееластичности, без обзира што је, несумњиво, сам аутор посједовао много живљу и разуђенију игру страсти, жеља и узлета када је састављао пјесме.

Тада су и његове апстрактним сферама наклоњене и вичне мисли добијале одређену префињеност и једноставност, али нису могле да досегну умјетнички израз које су заслуживале.
Петронијевићев преводилачки рад, у оквиру његове пјесничке дјелатности, креће се у невеликом распону који садржи сљедеће свјетске класике. Најприје је заступљена Гетеова пјесма Мјесецу, затим Дантеова Паоло и Франческа, као и пјесма Хорацијева бесмртност. У том оквиру се налази и његов занимљиви превод једне пјесме из Ригведе под насловом Химна стварања, која показује да се овај мислилаац није бавио само ,,озбиљним“ студијама и предавањима из Индијске филозофије, већ се и непосредно упознавао са другим достигнућима на мисаоном плану тог древног народа. Познато је да је Петронијевић, попут Шопенхауера, био страствени поклоник и познавалац великог духовног и књижевног наслеђа древне индијске цивилизације. Изразит примјер таквог његовог става јесте и превођење једне веома лијепе и мисаоне пјесме. Најзад, изузетно дјелотворан и важан рад на преводилачком пољу јесте његово превођење познатог дјела Виљема Шекспира Ромео и Јулија, али не читавог дјела него једног њему посебно драгог одломка.

Иначе, Петронијевићеви препјеви су се најприје појавили у појединим српским међуратним часописима (као што су Мисао, Воља и Јужни преглед). Треба напоменути да је Петронијевић, своје пјесме такође најприје објавио у појединим часописима прије него што их је објединио и сабране публиковао у заједничкој свесци под једноставним и непретенциозним насловом ,,Песме“. Овдје само да напоменемо да је Петронијевић написао и једну пјесму на њемачком под насловом Вјечити путник – Пјесма стварања и обнављања (коју је потом превао на француски језик остављајући јој исти наслов и поднаслов).

Петронијевић се, како показују његови сачувани пјеснички састави, поезијом бавио до краја живота. Занимљиво је, а и индикативно, нагласити да је он још као веома стари човјек, када је имао пуних 75 година, написао једну подужу пјесму под насловом ,,Вила у Црној Гори“, чији је текст срећом сачуван у потпуности. Ту своју пјесничку творевину Петронијевић је сачинио у ноћи између 29. и 30. маја 1950. Један примјерак наведене пјесме је аутор, са посветом, поклонио проф. механике на техничком факултету у Београду др Ивану Арновљевићу (1869-1951). Пјесма је написана у духу народне епске поезије, али са сопственом и јасно препознатљивом и наглашеном визијом и поруком.

Ова пјесма је вишеструко интересантна да се дубље и свестраније анализира због многих својих садржинских и формалних карактеристика. Овдје треба посебно нагласити да је заиста фрапантна чињеница како је један веома остарели ,,метафизичар“ посједовао изузетну свјежину и луцидност духа да се могао у позним годинама живота упустити у такав подухват и на тако необичан начин огледати у пјесничком стваралаштву. С обзиром да је Вила задње поетичко остварење тог српског великана, а уједно носи и низ карактеристичних ставова и интимних порука, као и тадашњих његових животних прилика, то је корисно да се нађе и у овом нашем популарном приказу.

ВИЛА У ЦРНОЈ ГОРИ

Са Авале закликтала вила,
Своје чедо у крило метнула,
Београду стоном одлетела,
На Небојша кулу спустила се.
Баш кад хтела дете задојити,
Гром удари у Небојшу кулу
Усред зиме кад му време није.
Овде вила лоше среће била
Овде није сина задојила.

Кад је вила кулу напустила,
Дрини води она одлетела.
Често Дрину она прелетела
И поносну Босну походила.
Напослетку Босна јој се свидла,
И у Босни вила се спустила.
Спустила се на врх Романије,
У пролеће кад громови ричу.
И ту вила лоше среће била,
И ту није сина задојила.

Кад је вила Босну напустила
Она Босни ‘вако говорила:
“У Србији, где сам се родила,
Своје чедо нисам задојила,
Ни у теби, о Босно поносна,
Та ме срећа није задесла.
Сад ћу поћи старој Гори Црној,
Тој класичној земљи Србиновој
Где су лави постали ратари,
Одлетећу на сам врх Ловћена
Гди владика велики почива
И где вечни он свој санак снива.”

Кад се вила на Ловћен спустила,
Врх се био у таму обвио.
Громови се њиме проламали
И муње су по њему севале.
Само место где је вила стала
Дневна звезда беше обасјала.
Овде вила боље среће била,
Овде вила сина задојила.

“Црна Горо поносито стење,
Српске расе ти драго камење.”
Виле ће се грабит о векове
Да ти венце саплету достојне.
Први венац што ти вила сплела
Нека буде из Бранковог дела.

Бранислав Петронијевић преминуо je, по званичном извјештају, ујутро у 7 сати 4. марта 1954. године у оскудно намјештеној собици у хотелу Балкан, са књигом у руци од можданог инфаркта. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду (парцела 37). У име САНУ од овог нашег великана су се, у присуству многих пријатеље, познаника, поштовалаца, ученика и старих Београђана, пригодним говорима опростили академици Милутин Миланковић и Иван Ђаја (од тадашњих српских филозофа се, међутим, нико није јавно опростио на посљедњем испраћају).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: