Књижевна разматрања Михаила Петровића Аласа

Пише: Војислав Гледић

Михаило Петровић Алас се питањима литературе и књижевног стваралаштва бавио и са једног специфичног и  необичног стајалишта. Он се, наиме, бавио и питањима стилских фигура и начина књижевног стваралаштва, што значи и разматрањима са теоријске тачке гледишта. О томе је многе и  студиозно размишљао и писао још са почетка своје професорске каријере, на самом почетку XX вијека.

Та његова размишљања и испитивања су имала дуг период сазријевања, при чему је  веома свестрано  и систематски разматрао извјесне аспекте књижевног рада уз обиље  сакупљеног  материјала из разних области. У основи његовог проучавања је била научникова  математичка поузданост, прецизност  и цјеловитост. Слично је поступао и приликом обраде било које теме, без обзира колико је она била удаљена од уобичајених егаактних метода. Прецизност, аналитичност и свестраност су представљале узор и метод свих испитивања и разматрања тог чувеног математичара.

Петровић је био обдарени и посвећени  креативан дух у чијој основи се, дакле, налазила доминантна и  до савршенства разрађена метода аналитичког третирања проблема. Успон и достигнућа  његовог свеобухватног књижавнотеоријског и стваралачког рада су написи који су настајали током многих деценија његовог живота. Зрелост тог напора су се најпотпуније испољили уочи самог  Другог свјетског рата у Југославији, односно непосредно прије  1941. и 1942. године,  када је припремио рукопис књиге под насловом ,,Метафоре и алегорије“.  Ова Петровићева књига је, међутим,   објављена тек  1967. године уочи обиљежавања стогодишњице рођења тог великана. Књига је изашла из штампе код његовог већ устаљеног издавача – у  Српској књижевној задрузи (коло LX,  бр. 405,  стр. 196). Иначе, ово постхумно публиковано Петровићево дјело за   штампу је приредио врстан познавалац живота и рада тог нашег великана  проф. др Драган  Трифуновић (1930-2010), који је истовремено написао  предговор, биљешке о писцу и веома детаљну библиографију радова  знаменитог српског математичара.

„Општи преглед – гласи кратак садржај књиге Метафоре и алегорије.

– Примјери метафора и алегорија у употреби у обичном животу и књижевности.

Заједничке појединости  чињенице.

Сличност сведена на истовјетност.

Општи принцип пресликавања. Пресликавање у облику метафора и алегорија.

Вријеме у метафорама и алегоријама.

Метафоре и алегорије у поезији.

Митске метафоре и алегорије.

Примјери разноврсних научних сличности.

Научни значај метафора и алегорија.

Свођење чињеница на типове.

Типске улоге. Предвиђање чињеница закључцима по сличности.

Научна предвиђања по језгру сличности.

Примјери типских улога и посљедице њихове сарадње.

Метафоре и алегорије као људски израз споне  материјалног и импондаранбилног свијета.“

Петровић у свом детаљном и свестраном испитивању суштине и смисла метафора и алегорија полази од тачно утврђених и прецизираних основних појмова како је то уобичајено у математици и другим егзактним наукама. Тек на јасно утврђеном и рашчишћеним основама  може се градити било какво теоријско испитивање или анализирање.  Стога се и у оквиру даљег и дубљег  третирања питање одређених књижевних тема налази његово настојање да са математичком поузданошћу и прецизношћу обради и ову проблематику. Стога се у том погледу  може унеколико направити паралела са математичким начином повезивања елемената двају скупова помоћу пресликавања или коресподенције. Управо је то био разлог што овај врсни математичар  користи и посебно прилагођену математичку терминологију, али јој даје, разумљиво, много ширу, разноврснију и богатију садржину од уобичајене у оквиру ускостручног третирања. Из садржаја књиге,  који је управо наведен, види се које се све области обухватају његовим разматрањем и тумачењем питања метафора и алегорија.

При првом сусрету са књигом ,,Метафоре и алегорије“  посебно фасцинатно дјелује обиље прикупљеног и презентованог материјала, као и огроман број  изванредно релевантних података са којима располже  овај научник. Он одлично познаје најзначајнија књижевна дјела, свјетска и српска,  из којих  преузима многобројне  веома репрезентативне примјере. Многи од наведених илустративних примјера  представљају праву парадигму која показује како велики познавалац разматране проблематике може  своје теоријске поставке да поткрепи и допуни изванредно сликовитим и упечатљивим  примјерима. Било би заиста преопширно да се овдје упустимо у детаљнији приказ и  анализу овог посебно значајног Петровићевог дјела. Стога ћемо се ограничити да у наставку дадемо  краћи  одломак из уводног поглавља под  насловом Општи преглед:

„Кад се у великим речницима и енциклопедијама потражи шта у најширем смислу значе изази метафора и алегорија, налази се ово: метафора је реторичка фигура којом се значење једне ријечи преноси на другу једну ријеч са којом прва има само толико везе  што се, преме  ономе што се има у виду, под овом другом има подразумијевати прва; алегорија је једна фикција какве било врсте која у свијести има да изазове представу друге неке појаве, а не оне коју непосредно изражава.

Кад се нпр. каже свјетлост духа, то је метафора којом се једна одлика духа изражава као свјетлост; кад се каже да се истина скрива у кладенцу тајанствености, то је алегорија која једном конкретном, материјалном појавом изазива представу једне апстрактне чињенице. На једној слици у двору Хенриха Четвртог у Поу представљено је божанство Еола како дувајући диже на мору буре, а сликом се хтјело алегоријски изразити снага вјетрова и оркана; метафора замјењује оркан Еолом, а алегорија изражава ефекат акција тога божанства, односно вјетра. Друга таква слика представља митску Немезу, са њеним теразијама у руци, и алегоријски одражава улогу регулатора и коментатора у свијету, која све своди на потребну мјеру и регулише претјеривања како у матетријалном тако и у имподерабилном свијету…

Метафоре и алегорије имају и своје специјалније облике у којима се употребљавају у нарочитим приликама. То су симболи, амблеми и параболе, од којих се прва два облика употребљавају у метафоричком, а трећи у алегоријском изражавању. Симбол и амблем су метафоре које говоре очима; њима се чињенице замјењују представом или сјенком каквог материјалног објекта, као што се нпр. кураж оличава у слици лава.  Парабола је фигура  у којој се на алегоричан начин даје каква поука, напр. морална, тако да слика утиче на примитивнију свијест јаче него обична или у какво рухо неразвијена поука, као што се то ради у баснама.

Какав је био прави, дубљи смисао метафора и алегорија, и зашто се оне тако радо, тако често и готово на сваком кораку употребљавају,  и у обичном говору, и у књижевности, и у науци?  На питање се обично даје овако прост одговор: Оне пружају један изврстан начин за кратко а сликовито изражавање чињеница, за које би, без њих, често требало мноштво ријечи да би се изразило оно што се има у виду. Али то није све, и одговор је непотпун: метафоре и алегорије имају много дубљи смисао и дубљи коријен у људској свијести; оне одговарају једној инстинктивнијој и неодољивој потреби духа, која се испољава у свима фазама развића свијести. Наиме, оне су спољни израз духовне потребе да једне чињенице пресликава на друге, бар привидно схватљивије или изразитије, у циљу било да се учине разумљивијим, изразитијим или уљепшанијим. Пресликавање је основано на сличности између разноразних чињеница, које могу немати никакве међусобне везе, али имају нечега неоспорно сличнога у својој суштини, што чини да оне личе једна на другу и да по таквој сличности једна чињеница не само да подсјећа на другу већ да се и у обичном животу, и у поезији, и у науци  једна замјењује другом…“

Поред многих других задужења и активнсти, треба навести и Петровићеву дјелатност  у овиру Задужбине  Николе Чупића (1835-1870), истакнутог народнонг добротвора, која је основана 1871. године. Та Задужбина је постала веома позната културна и образовна установа која је дала велики допринос на разним подручјима живота у српском друштву. Одбор који је руковидио том Задужбином је био састављен од веома угледних и поштованих људи, међу којима се нашао 1939. године и Михаило Петровић. Била је то не само част већ и велико признање том великану имајући у виду да је он наслиједио мјесто истакнутог претходника,  познатог српског пјесника Милана Ракића (1876-1938). Треба навести да је Ракић био класични  представник српског модернизма,  при чему је посебно потенцирао спиритуалне теме, укључујући и оне егзистенцијалистичког карактера. Посебно су му упечатљиве пјесме које говоре о  пролазности  живота (нпр. Долап). Иначе, поезија му се одликује изванредно јасном и префињеном формом и елегантним стихом и римом.     Када је Петровишћ избаран за члана  Одбора наведене задужбине, на упражњено мјесто славног Ракића, то је представљало особито признање и Петровићевом  књижевном стваралаштва, укључјући и његове теоријске расправе.

У библиотеци Поучник Српске књижевне задруге 1940. године излази Петровићева књига ,,Роман јегуље“, која је имала 187 штампаних страна а чији првобитни наслов је био ,,Историја јегуље“. Том књигом се, заправо, заокружује његов циклус од пет дјела која су настала током његових  путовања по широким  океанима, посебно као резултат `претходних  научних испитвања насталих на тим путовањима. У наведеним књигама се најпотпуније износи сва Петровићева искуства и запажања која је он видио и доживио као члан угледних научних експедиција. Иако је овдје ријеч прије свега о поучној и популарној литературе, намијењеној млађој популацији и људима заинтересованим за поморство  и роболов, он помно и зналачки  износи низ веома значајних и литерарно уобличених поједности које заслужују наслов под којим се књига и појавила: ,,Роман о јегуљи“. 

Ова Петровићева књига представља изванредно зрело и успјешно литерарно и популарно дјело. Није ријеч само о посебном приступу и размарању животног пута једне од најчудоватијих водених животиња, већ и о настојању да се освијетле неке вјековне тајне које су непрекидно  интересовале биологе и риболовце. Писац ту даје изанредно проницљив и свеобухватан приказ јегуље, при чему износи велики број сопствених запажања, опсервација  и закључака. У  уводном тексту своје књиге ,,Роман о јегуљи“, под насловом  ,,Мистерија јегуљa“, Петровић даје  кратак и садржај приказа свог дјела вриједног да га и ми овдје пренесемо:

,,Ако наука и поезија могу имати чега заједничког, оне ће га неоспорно наћи у роману и мистеријама живота јегуље. Тај роман, са својим за обичног посматрача несхватљивим фазама, сценама и мистеријама које се вјероватно још за дуги низ деценија неће моћи у свима својим појединостима схватити и потпуно расвијетлити, од вајкада је привлачио пажњу не само природњака, већ и многих који са проучавањем природе немају никаква посла.

Јегуља се од вајкада сматрала као живи створ коме нико не зна ни почетка ни крај. Питање о томе како јегуља постаје, било је загонетка која је дражила радозналост и машту природњака и философа свих времена. Оно је занимало и Аристотела који је, мислећи о њему, налазио да је то нерешљива загонетка, као и питање о томе на који начин јегуља завршује свој живот. Мистерија је толико узбуњавала свијет да се, кад се видјело да о њој не може нико ништа да каже, створило мишљење да је она недокучива, људском разуму за вјечита времена неприступна и да залази у област мистерија религије. Херодот је, пишући о јегуљи, казао да је то свети створ о коме само божанство може дати рачуна.

У средњем вијеку су јегуље сматране као живи доказ егзистенције божанства, и то као најопипљивији и најпоузданији доказ за ту егзистенцију. У књизи једнога старог, према слици у књизи зараслог у браду и косу средњевјековног калуђера, исцрпно се претреса тај доказ и налази да он за свакога, па и за најокорелијег безбожника мора бити убједљив. Сваки живи створ мора имати свог претка који га је родио или непосредно живог, или преко јаја која из себе избацује. Међутим, нико живи и никад од Адама и Еве није видио ситну јегуљицу, онакву каква би била рођена од својих предака, нити је ко икад видио јегуљиног мужјака. са млечцем, или женку са икром, нити њен избачен млечац или икру. Па како онда јегуља постаје? – пита се стари брадати калуђер. Очевидно је да то не може бити другојаче но непосредним стварањем онакве каква је, а то не може чинити нико ко нема могућности и силу божанства.

Они који нису вјеровали у таква објашњења, стварали су најразноврсније и најчудноватије претпоставке о томе како јегуља долази на овај свијет. Најраспрострањеније мишљење било је то да се она ствара од блата на дну језера, бара и ријека, и то непосредно онаква каква је, не водећи ни најмање рачуна о процесу којим би то могло бити остварено. Нико никад није видио младу јегуљицу другојаче до у блату, са којим је изгледала као срођена и у коме ју је било тешко и запазити. Блато је и елеменат из кога је она постала, пошто нигдје нема никаква ни најслабијег трага о томе како је она у њега запала и шта је томе претходило.

Друго једно мишљење, које су нарочито упорно заступали професионални рибари, и то баш они што су живјели од лова јегуље, било је то да она рађа живе младунце, ситне као црвићи, И то у блату у које они одмах по рођењу улазе и у коме остају заривени док не одрасту толико да могу бјежати од риба грабљивица којима би служили за храну. Мишљење је било засновано на томе што је понеки рибар налазио у одраслој јегуљи, ухваћеној на блатноме дну језера, баре или ријеке, читав рој ситних глиста које је он сматрао за ситне јегуљице што ће бити избачене у блато кад томе дође вријеме. Међутим, природњаци, испитавши такве случајеве, налазили су да су то обични паразити у унутрашњости организма јегуље, који су били варка за просте, необавијештене рибаре. Питање о постанку јегуље стајало је увијек и непрестано отворено и, како би рекли пјесници, обавијено копреном тајанствености.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: