Књижевност & секс (или Алфред Нобел у шведском академском)

Пише: Милорад Дурутовић

Књижевност је, очито, у читавом свијету изгубила своју друштвену функцију − свој етички, интелектуални и естетски кредибилитет какав је имала у неким минулим временима, што додатно потврђује сексуална афера која је уздрмала Шведску академију. Међутим, жири за додјелу „Нобелове награде“ свој углед подрива већ деценијама, а посебно задњих пет година, при чему потоња секс афера дјелује само као кап у препуној чаши. Елем, одавно је јасно да је сȃм жири, као и заинтересовани центри бјелосвјетске моћи, награду темељно политизивао и профанисао.

Због политичких аршина „Нобелова награда“, вјероватно је, „промакла“ својевремено Милораду Павићу, а, прије тога, и Васку Попи, и Данилу Кишу. Није тешко у то повјеровати, иако је јавност располагала једино незваничним информацијама, које су, истина, често ишле у домен теорије завјере. Поред Срба, још гори третман имају само руски аутори, осим ако није у питању „канадски Чехов“, односно, Алис Манро, позната феминисткиња, добитница „Нобелове награде“ за 2013. годину, која је награду добила првенствено због свог феминистичког активизма, па тек онда због чеховљевских домета. Случај Светлане Алексејевич, такође, има своју често истицану политичку позадину, као што су у ранијем временим били нарочито цијењени руски дисиденти; дабоме, не стога што су били врхунски писци (књижевност је била само параван), већ зато што су били дисиденти – руски дисиденти.

Драматичне политичке конотације пратиле су „Нобелову награду“ посебно током хладноратовске подјеле. Па ипак, у тим се деценијама и те како водило рачуна о естетском квалитету књижевних дјела, или је просто постојала срећна (цинична) околност да међу политички релевантним културама постоје заиста врхунски писци, док задњих десетак година евидентирамо да је крунска препорука за „Нобела“ искључиво политичка, при чему два случаја, могуће, праве изузетак. Наиме, Патрик Модијано је добитник из очаја, док је „случај“ Дилан емитовао неке друге, по саму књижевност, ипак, озбиљније ствари, о чему можда вриједи промислити.

Нашавши се у дефанзиви друштвеног значаја, књижевност се, још крајем прошлог вијека, на свјетским универзитетима почела смјештати/изучавати унутар тзв. студија културе, како би у једном ширем интердисциплинарном контекст, ваљда, показала своју естетску и интелектуалну флексибилност. То је дало извјесне резултате, али и створило неке нове опасности. Ненадмашни Дилан, али само у музици, ипак је послужио да се улога књижевности нагласи, да не кажем, реанимира, кроз естраду, при чему се очито превидјело да слични науми деценијама раније нијесу дали баш никакве резултате. С оправданим цинизмом Џонатан Калер је упозоравао како смо дошли до тога да се у исту културолошку раван постављају Шекспир и реп музика, док смо ми, чини се, отишли у екстремност посебне врсте, постављајући Његоша у контекст дневнополитичких наклапања.

Но, да се вратим још мало потоњој перверзија каква је упрљала најзначајнију књижевну награду у свијету, јер су нама перверзије посебно својствене.
Хиперпродукција на овдашњим просторима, праћена је хипокризијом, и хипертрофијом управо литерарне перверзије. Објаснити како је до тога дошло није тешко, иако је ралога мноштво, при чему је само један недопустив, а то је да је књижевност девалвирала изнутра. Није. Јер, то што данас пишу „сви“: старлете, стриптизете, шоумени, бизнисмени, криминалци, естрадни умјетници, естрадни политичари и ко све не, није литература, већ шунд који хоће себе да представи као некакву умјетност. Довољно је прелистати већину тих књига како би се уочило да су ефемерне, тривијалне, баналне, сувишне. Далеко је, дакле, опасније уочити да томе претходи морална девалвација, урушавање система вриједности по свим друштвеним и јавним шавовивима, због чега смо дугорочно изгубили повјерење у образовање, какво се стиче читањем књига, и тзв. формалним образовањем.

Према неким истраживањима, мада се види и без тога, сваки трећи ученик завршава школовање а да не прочита баш ниједну лектиру. Нас то не забрињава, као што нас не брине учестало убијање и бомбашење по Црној Гори, јербо литерарно неваспитање нема везе с криминалом! Када је већ тако, зашто би нас забрињавале и бјелосвјетске прилике, баш то: што ће предстојеће јесени један политички подобан писац остати без „Нобела“. Забога, Шведска академија је већ најавила да ће стога наредне године награду добити и тај овогодишњи писац. Надати се да ће процурити информације благовремено, па ће кладионице понудити реалне квоте.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: