Ко је био Др Миодраг Лазић, легендарни ратни хирург ВРС? Враћао је борце из мртвих и добио највиша одликовања

Миодраг Лазић, рођен у Земун, 31. мај 1955, преминуо у Нишу, 14. април 2020, српски примаријус, хирург и књижевник. Био је годину дана ратни хирург добровољац у Републици Српској Крајини (јуни 1991 — јули 1992) и Републици Српској (сеп. 1992 — феб. 1996), за шта га је Патријарх српски Павле одликовао орденом Светог Саве.

Више од четири године, он се усред рата, често и под паљбом гранта, лавовски борио за животе хиљада рањеника, жена дјеце… Није морао. Био је хирург, добровољац из Ниша на задатку у ратом захваћеној Републици Српској и тадашњој Републици Српској Крајини.

Преживио је рат, али не и битку против вируса корона. Српски народ је изгубио великог љекара, а многи су за живота доктора Миодрага Лазића називали “оцем ургентне медицине”, а у Републици Српској је стекао статус легенедарног хирурга, који је спасио небројено живота током тешких ратних година.

Ово је прича о њему.

У августу 1991. напустио је сигуран и удобан живот љекара хирурга у Нишу и запутио се у тадашњу Републику Српску Крајину. Касније је, подстакнут драматичним искуствима у спасавању живота почео да пише дневник. “Дневник ратног хирурга” потресно је свједочанство о рату без оружја у којем нема предаха.

-Глина. Радим као једини општи хирург у глинској болници, јединој болници у Републици Српској Крајини. Дан и ноћ – операције, прегледи и превијања. Покривам простор од око 200.000 становника. Прва линија фронта са усташким снагама, ријека Купа удаљена само три километра од болнице. За та два мјесеца, април и мај 1992. године, имао сам више од шездесет рањених и четири погинула борца. У мају смо два пута гранатирани. Четвртог маја по Глини су падале гранате од 22 до један час – забиљежио је др Лазић.

А забиљежио је и ово: “Десетак дана радим дан и ноћ. Спавам кад могу, у три – четири ујутру, у подне, у шест по подне, у девет, када имам времена. А никада дуже од сата. Има дана када оперишем без престанка, по цијели дан. Заспим на операцији. Спавам дестак минута…”

Забиљежено је и како је, на сарајевском ратишту, буквално из мртвих вратио рањеног борца Васу Јеремића. Кад је већ проглашен мртвим, масирао му је срце, поломио ребра масирајући – ништа! Онда је у очајању отворио грудни кош, узео руке и масирао га, голим рукама, док срце није прорадило. Срце на длану – дословно!

Добио је бројна одлковања, између осталог и Крст милосрђа, кумовао је дјеци бораца које је спасао из мртвих, опјеван је у пјесмама својих некадашњих сабораца.

У ратном дневнику др Лазића забиљежено је и какве је битке водио на Видовдан 1993. године у средњој Босни, гдје је лијечио и српске и хрватске борце.

-Незаборавни петак. У салу сам ушао у 20.30 и непрекидно радио до 13 часова. Операција за операцијом, тешке повреде стомака, прострелна рана у стомаку, тешка повреда цријева, велико крварење. Павловић из Кисељака, тешка повреда тијела, изгледа, бомбом. Његов синовац Влатко Павловић такође има тешку повреду стомака. Милутин Станишић, Илијаш, прснути чир, операција. Јуре Мијић, Краљева Сутјеска, тешка повреда лијеве надлактице. Операција за операцијом. Осам операција, једна за другом. Сваки хирург који ово прочита схватиће који је то напор – остаче записано у његовом дневнику. Овај дневник је, како је написао један од рецензената не само драгоцјено искуство из прве руке и из срца рата, него и “снажан протест против безумља рата”.

Ратни пут др Лазића почео је 4. августа 1991. године у Книну и потрајаће пуних 1.200 ратних дана. У међувремену, његова кћеркица и синчић су у Нишу одрастали без њега. Знали су да је “тата потребнији другој деци”. Хиљаде људи је спасао, стотине њих му је умрло на рукама.

У Крајини је остајао 13 мјесеци. Слали су му авион, да напусти бојиште, одбио је. Кад су га питали зашто рекао је да се ни утакмица не напушта на полувремену, ни из биоскопа не треба изаћи док филм није готов.

Као хирург је учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, а потом се као добровољац јавља у ратну болницу “Коран” на Палама у Републици Српској. Један је од оснивача ратне болнице “Жица” у Блажују код Сарајева, такорећ на самој линији фронта. Остао је тамо пуних 40 мјесеци, као једини хирург на подручју тадашњег српског Сарајева. Ту је обавио више од 3.500 операција под пуном анестезијом. Он је подручје напустио тек у фебруару 1996. године, након потписивања Дејтонског мира.

Како је сам говорио, често је долазио у Републику Српску, гдје су га дочекивали као драгог госта. Ипак, како једном рече, није смио да се зауставља у сваком мјесту гдје живе његови некадашњи пацијенти, него се кришом “шуњао” од Милића, до Рогатице, Вишеграда, Сокоца… иначе би једно његово путовање потрајало годинама, док се са сваким поздрави и прозбори коју ријеч.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: