Ко је био генерал Врангел: Судбина „Црног барона“ и команданта „беле војске“

Када је 1917. године руски цар Николај II абдицирао, ретко ко је могао претпоставити да ће један високи, стројни коњички официр, потомак прибалтичких барона, постати последњи симбол отпора старе Русије, а уједно и симбол трагичног краја једне епохе. Петар Николајевич Врангел, у историји упамћен као „Црни барон“, остао је један од најупечатљивијих ликова Руског грађанског рата, али и један од оних чији животни пут сведочи о судбини стотина хиљада руских избеглица које су, бежећи од бољшевичког терора, уточиште нашле на Балкану.

Од инжењера до генерала

Врангел је рођен 1878. године у дворској породици, а образовање је стекао на Рударском институту у Санкт Петербургу. Иако је био инжењер, животни пут га је одвео у војску — елитни Гардијски коњички пук, где је убрзо показао изузетне способности, посебно током Руско-јапанског рата. Ордење Свете Ане и Светог Станислава, као и чин поручника, сведочили су о његовој храбрости.

Први светски рат доноси му нову славу: одликовање Светог Ђорђа, чин генерал-мајора и место једног од најистакнутијих руских официра на Југоисточном фронту.

Човек који није пристао на капитулацију

Револуције из 1917. године руше све за шта се Врангел борио. Царска Русија престаје да постоји, а нова бољшевичка власт крваво утире пут свом режиму. У таквим условима, Врангел одбија да се помири са судбином. Прикључује се Добровољачкој армији, најзначајнијој антибољшевичкој формацији у грађанском рату, и брзо стиче репутацију праведног, али строгог команданта. Његова борба против пљачке и безакоња међу сопственим трупама донела му је поштовање и међу војницима и међу становништвом.

Међутим, сукоби са другим белогардејским лидерима, посебно са генералом Антоном Дењикином, доводе до његовог удаљавања из команде. Судбина, међутим, има друге планове: након Дењикиновог одласка, Врангел поново преузима команду над Белом армијом на Криму, покушавајући да последњи пут заустави бољшевичко напредовање.

Евакуација — последњи чин отпора

Свестан да не може победити Црвену армију која надире са свих страна, Врангел показује оно по чему ће остати упамћен: способност да мисли на свој народ и војску и у најтежем тренутку. Организује масовну евакуацију више десетина хиљада људи са Крима, дајући им могућност да бирају између живота у егзилу или неизвесне судбине под бољшевичким јармом.

Тим чином, Врангел је, за многе, постао симбол части, упорности и оданости идеји слободне Русије.

Србија као уточиште — Сремски Карловци као штаб

Своје уточиште, као и хиљаде других руских избеглица, генерал Врангел налази у Краљевини СХС. Овде, уз подршку краља Александра Карађорђевића, бела емиграција успева да изгради културни и духовни центар. Управо Сремски Карловци постају место где Врангел наставља борбу, не више оружјем, већ организацијом емиграције, неговањем традиције и наде у повратак у отаџбину.

Под његовим покровитељством основан је РОВС (Руски опште-војнички савез), али и политичке и верске институције које су чувале идентитет избеглица.

„Црни барон“ у окупираној Европи — живот под сенком атентата

Иако је у изгнанству, бољшевици нису заборавили Врангела. Стално под претњом атентата, опрезан, повучен, Врангел живи између Карловаца и касније Брисела. Његов животни стил одражава човекову борбу да сачува достојанство и после највећег пораза.

Сумњива смрт 1928. године, након изненадне болести за коју многи тврде да је последица тровања од стране совјетске тајне полиције ОГПУ, до данас је обавијена велом мистерије. Званично, узрок смрти је био туберкулоза, али околности указују на много злокобнији сценарио.

Наслеђе једног изгнаника

Иако поражен, генерал Врангел је за многе Русе у емиграцији остао симбол борбе за „стару Русију“. Његов живот у Србији и Карловцима сведочи о снази руске интелигенције, културе и војничког духа који нису нестали са сломом Беле армије. Његов допринос емигрантској заједници у Краљевини СХС остао је дубоко утиснут у културно и духовно ткиво овог простора.

Данас, у време када се поново отварају питања националног идентитета, традиције и односа према прошлости, личност генерала Врангела подсетник је на то да ни изгнанство, ни пораз не морају да значе крај борбе за вредности у које човек верује.

Извор: Поредак.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: