Ко је кога издао на црногорској политичкој сцени?

Оптужбе о издаји, драме, пребројавање тробојки на протестима које подржавају једни министри против других – све је то заиста несвакидашњи колорит политичких збивања у Црној Гори. Можда је најбољи пример тога званична Фејсбук страница Владе Црне Горе која час објављује оптужбе премијера против првог потпредседника Владе, да би већ у следећем тренутку објавила и састанак Дритана Абазовића са страном делегацијом. Ситуација, ипак, није нимало комична јер се непрекидним преливањем непостојане скупштинске већине без које Влада не може очекивано да функционише првенств29ено троши, ионако невелико, поверење грађана Црне Горе у сопствени политички систем. Некако се испушта из вида да Црна Гора треба да функционише као држава дуго времена после овог кратког момента раскусуривања мандатима и међуминистарског фратрицида. Да ли нова влада значи издају воље бирача, да ли тешким речима као што је издаја уопште има места у условима када све стране изјављују да немају никакву моралну обавезу једна према другој, може се превасходно закључити из анализе партија и бирачког тела које су досад чиниле парламентарну већину.

Простом математиком, умећем сабирања из првих разреда основне школе, намеће се закључак да нова црногорска влада не може бити формирана без подршке барем једног посланика из посланичког клуба Демократске партије социјалиста и Либералне партије. Посланички клуб Демократског фронта располаже са 15 мандата (Уједињена Црна Гора не подржава формирање нове владе под оваквим условима, те повлачи свој један мандат иначе би бих било 16), клуб Социјалистичке народне партије има 5 мандата, клуб Покрета за промјене такође 5, УРА има 4, мањине укупно 5 (3 посланика из редова представника Бошњака и 2 који представљају албанску националну мањину), на крају им се придружује господин Лекић из посланичког клуба Демократа и Демоса. Збир је 35 мандата, за већину у Скупштини потребан је глас 41 посланика. Клубови Социјалдемократа и Социјалдемократске партије имају на располагању 5 мандата (један мандат држи представник албанске мањине, који је урачунат у претходном излагању). Када би нову владу подржала ова два клуба, коначан збир износи 40 мандата. Без подршке 9 посланика Демократа, и по једног посланика УЦГ или Праве, није могуће добити потребну подршку за нови састав владе, без макар једног гласа из посланичког клуба ДПС-а.

Да ли су бирачи Уједињене реформске акције гласали да главна политичка тема у Црној Гори буде потписивање Темељног уговора са Српском православном црквом, попис са националним предзнаком и да доминантан јавни дискурс буде сведен на националистичко надгорњавање две дубински подељене стране? Мислим да нису, штавише може се спокојно рећи да су им та питања прилично далека и неинтересантна, можда чак изражавају и раздражење. Међутим, изгласавање нове владе уз подршку ДПС-а, нереформисаног ДПС-а на челу са несмењеним Мило Ђукановићем, то се већ приближава игнорисању воље бирача УРА. Замислимо сценарио по ком опозиција у Србији осваја већину мандата на изборима (колико год то тешко било замислити), само да би доцније неке од опозицоних партија подржале стварање нове владе уз подршку Српске напредне странке, чији је Вучић још увек председник. То би, сложићете се, био нонсенс. Демократска транзиција, борба против криминала и корупције никако не може тећи уз подршку оних структура које су и изградиле један корумпирани и криминални хибридни режим (било да причамо о Црној Гори или Србији). Стога, УРА не може да изневери своје бираче ако се не приклони дискурсу српског национализма који намеће део коалиције око ДФ-а, али сарадњом са нереформисаним ДПС-ом може и хоће.

Коалиција око Демократског фронта, то јест њено бирачко тело, види ситуацију сасвим другачије, сходно свом идеолошком полазишту. Читав Демократски фронт не може се подвести под идеологију српског национализма јер је део тог блока и ПзП Небојше Медојевића, који иступа, често са бизарним, али не и националистичким изјавама. Његови су погледи заправо веома актуелни на маргинама западног политичког дискурса и залазе у домен помешане левичарско-десничарске конспирологије. Недавно су се и у Србији појавиле сличне странке, то јест реформатирале су свој имиџ да следе тим у једном делу друштва популарним сентиментима (странка Доста је било је идеалан пример тога). Традиционалнији део ДФ-а, њеног бирачког тела, више тежи дискурсу Српске радикалне странке пре него што се из ње издвојио тандем Вучић-Николић и спојио српску националистичку иконографију са проевропским политичким деловањем. Гласачи ПзП-а су кивни на читав систем, у глобалним размерама, они би из Црне Горе задали фатални ударац хоботници Ротшилд-Рокфелер, у србијанској интерпретацији Ђилас-Шолак, док језгро бирачког тела ДФ-а има регионалну перспективу (довољна би била нека верзија државне заједнице Србије, Црне Горе и Републике Српске). И једно и друго су у домену политичких фантазија, али уверења не зависе од свакодневне реалности, већ, напротив, од вере.

ДФ изневерава своје бираче не само уз подршку ДПС-а, већ и СД-а и СДП-а, који често, са своје стране, наступају са позиција црногорског национализма, говорећи о „посрбицама“ и сличним пежоратвиним називима за Србе у Црној Гори. Колико год пропаганда из Београда и редова ДФ-а све време оптуживала Кривокапића за издају српства, без сваке сумње тешко да се било како схваћено српство може бранити уз подршку ДПС-а, СД-а и СДП-а. Дефиниција српства је, иначе, круцијална за разумевање политичког дискурса ДФ-а и његових бирача. Уколико је српство неговање историјског и културног наслеђа Срба у Црној Гори, ко би у једној грађанској држави томе могао да се успротиви, ако је вид српства који пропагира ДФ цепкање Црне Горе споља или изнутра, ако је то довођење црногорске независности у питање, онда је то већ идеологија сепаратизма, на шта ниједна држава на свету, укључујући и Србију са проблемом сепаратизма на Косову и Метохији, не би благонаклоно гледала. Како год да се окрене, гласање за нову владу са ДПС-ом, СД-ом и СДП-ом је директно кршење воље бирача, а и симпатизера Демократског фронта. Занимљиво је, наравно, да је недавно на Пинк телевизији имао прилику да наступа не само господин Јоковић из СНП-а, који је први повукао подршку актуелној влади Здравка Кривокапића, већ и господа Мандић и Кнежевић из ДФ-а који су били у изненадној посети Александру Вучићу. У исто време је на састанак са патријархом СПЦ Порфиријем отишао стуб нове владе у формирању Дритан Абазовић. Стиче се утисак да Србија свесрдно подржава не само рушење владе Кривокапића, већ и формирање нове владе уз неминовну подршку ДПС-а, СД-а и СДП-а.

Што нас доводи и до питања Социјалистичке народне партије. Социјализам је, као и свугде по Европи, одавно заборављен. Левица је ионако одбацила социјалну револуцију у корист афирмације бесконачног броја маргинализованих друштвених идентитета, зашто би једна мала црногорска партија агитовала за побуну свих презрених на свету? СНП је партија која се темељи на одређеној врсти југоносталгије, укључујући ту и трећу Југославију, ону из 90-их. Плави фудбалски и кошаркашки дресови, жестоки момци кратког животног века и дугачких цеви, јешћемо коријење, волимо те отаџбино наша – санкциони стартер пек из доба када су наши родитељи склапали тајне договоре, не коалиционе, већ оне са месаром да им остави нешто шунке испод тезге, јер месо није могло да се нађе у самопослугама. На основу тога и на основу сећања на покојног Момира Булатовића, СНП црпи одређен део гласова. Кога СНП може да изда кад преживљава на духовима којих одавно нема? Биће збиља да нико није ни остао од бирача да буде издан. Функционери СНП-а сада могу уловити по коју функцију, касније могу заменити партијску књижицу за неку другу и ником ништа. Сасвим пристојна погодба. Као што је господин Јоковић на Пинку изјавио, њега подржавају Србија и СПЦ, зашто се онда љутити? Истини за вољу, након тога је реаговала Митрополија црногорско-приморска са изјавом да не подржава никакву владу се подршком ДПС-а, што ће рећи да не подржава Јоковића, Абазовића и све остале који се сада договарају око нове владе. Треба бити заиста искрен и констатовати да је Јоковићева изјава на месту, он није спомињао Митрополију, већ СПЦ, а подршку најутицајнијег дела СПЦ свакако има, није лагао ни за подршку Александра Вучића, и њу има.

На крају, шта је са самим Кривокапићем, да ли је он издао неког? Његова највећа грешка, која ће се врло вероватно испоставити као кобна, јесте што је мењао сараднике и саветнике готово на дневној основи. Када неко не располаже посланицима, нема партијску структуру која спроводи дисциплину у чланским редовима, његова најважнија монета је лојалност. Лојалношћу се купује, али се не продаје – то је златно правило. Господин Кривокапић је имао лоше карте од старта, такав му је био положај и на то није могао да утиче. Стално је био између чекића београдско-подгоричких српских активиста и остатака бишвег режима Ђукановића. Премијер Кривокапић јесте себе представљао више пута као жртву, можда је то одиста и био, али од тога нема никакве користи, ламент не доноси популарност, нити гласове. Ламент је последње уточиште неодлучног, па хајде, и слабог човека. Праведно је рећи да би мало који политички актер у позицији Кривокапића изашао као победник, али уз оданост својим саветницима и сарадницима, као и уз опсежну чистку кадрова хибридног режима у свим министарствима која су била под његовом контролом, Кривокапић је могао постати нови Гај Грах, народни трибун изнад партокартије. Његова незавидна позиција је урпаво била и његов потенцијални адут. Одбацити све подметнуте оптужбе за издају од стране партијаша, док се врше опсежне реформе у држави кроз сопствена министарства. Видели смо на крају баладе тачно ко је био и остао лојалан премијеру од министара: министар финансија Милојко Спајић, министар економског развоја Јаков Милатовић, министар пољопривреде Александар Стијовић, министар екологије, просторног планирања и урбанизма Ратко Митровић, министарка здравља Јелена Боровинић Бојовић, министарка одбране Оливера Ињац и министарка просвјете, науке, културе и спорта Весна Братић. Од њих, једино се Весна Братић показала довољно ефикасном на плану борбе против претходног режима, иако је и она имала своја „лијева скретања“ у виду сече сопствених сарадника. Пројекат „Европа сад“ може дати резултате у дугорочној перспективи, али ће, ако до тога дође, ловорике преузети нека будућа власт. Кривокапић покушава протестима да спаси своју владу, којој све мање има спаса. У Скупштини он има подршку од свега 11 посланика, у влади има подршку већине министара, али та влада је блокирана и осуђена на пропаст ако се УРА и ДФ буду држали договора који су очигледно увелико постигли (СНП ради јавно, оно што ДФ ради тајно).

По понашању Демократа, УЦГ и Праве види се да су они били искључени од договора – што мање пирата, већи је плен. Њихова позиција дугорочно и није лоша. Моћи ће отворено да критикују нову владу, што ДФ неће моћи ако жели да задржи места по дубини (а наравно да жели). Имајући у виду да се бирачко тело Демократа и ДФ-а делимично поклапа, а УЦГ-а и Праве у потпуности поклапа, они ће до следећих избора профитирати већом подршком бирача. Да ли ће дуго очекивана Демохришћанска странка Здравка Кривокапића и Милојка Спајића (који се већ намеће као перспективни лидер) бити формирана, зависи од њихове воље и жеље, али и од тога колико ће отпора пружити рушењу своје владе. Кривокапићев тврд став према Абазовићу и подршка (и организација) протеста корак су у позитивном смеру за будуће позиционирање поменуте странке, која тек треба званично да буде основана. Представа мора да се настави, министри Кривокапића већ разумеју да се њихова садашња улога ближи крају, али треба мислити на будућност. Од нове владе са подршком ДПС-а, Вучића и врха СПЦ (без Митрополије), као и енигматичног Ескобара који бди над свима њима (незаинтересован за ситне чарке и личне размирице црногорских политичара), тешко да се може пуно очекивати. Сигурно је да ће бити још дана за мегдана, политика је процес са небројено много наставака.

Александар Ђокић, асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: