Ко је направио оволику дијаспору? Четврту деценију су начели скакавци, вријеме је да их зауставимо!

Пише: Коста Ненезић

Оно што Ничеу није успјело, Титу јесте у једном историјском магновењу. Али не у потпуности. Бог није умро, али је био после Тита. Његовом смрћу распламсала се искра Православља која је тињала чекајући боља времена. Но, са собом, у Кућу цвећа, није однио партократију. Оставио је у легат својим најпослушнијим идеолошким изданцима.

Тако су 91′ срп и чекић замијењени бијелим птичјим пером који од тада до данас исписује најмрачније странице црногорске историје. Од рата за мир, до рата против цркве, а између тога, потоп. Социјални, економски, правосудни, здравствени, образовни, еколошки…

Данас многи политички математичари у потрази за соломонским решењима дају формуле за смјену власти, а кључ је у једном елементарном питању. Како то да 600,000 становника на површини од 13,812 км2, са топлим морем, високим планинама, прозирно чистим језерима и ријекама, најдубљим свјетским кањонима, плодним пољима и надасве интелигентним људима вегетира на рубу егзистенције? Узгред, ко је направио толику дијаспору у Лускембургу и на западу? Aко гласачи ДПС-а, који немају никакву директну корист од доминантне породице у Црној Гори, не знају одговор на ово питање, постављам још једно.
Апстрахујући и посрнуће и пљачку, зар вам не смета да после 30 година и даље гледате исти лик на тв каналима, сада наборан са сиједим власима.

Па све и да је државу препородио као Јосиф Мисир, 30 година је превише у овим у нашим животима. Вријеме је иреверзибилан ресурс. Неповратно се троши, а ево четврту деценију су начели скакавци.
Народ, као никад до сада, није осјећао еруптивну жудњу за смјену власти. Ни у најбољим временима ДПС-а, као и за вријеме АБ револуције, никшићки трг се није могао попунити, без довођења људи са стране, а поготову да су истовремено попуњени тргови и улице широм Црне Горе. На литијама је шетала мирно и достојанствено Црна Гора. Од дјеце са пар мјесеци старости до грађана који су загазили у осму и девету деценију живота. Са породицама. Јер, породица је основна ћелија друштва, државе!
На крају, парафразираћу најцитиранијег писца на овим крајевима, Орвела. (баш чудно).

Коме се и поврх свега овога омакне оловка и заокружи број 8 или неког од његових вјерних сателита, нека зна да није њихова жртва, већ њихов саучесник. У потопу Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: