Ко је заклао ону децу? – Не знам ко су, али говоре српски

Српски војник Радисав Симић из села Ропочева, војник 3. чете, 2. батаљона 18. пука Дунавске дивизије Првог позива, сведочио је под заклетвом о дивљању и зверском иживљавању аустроугарских војника у Мачви 1914.:

„У селу Дубље код Шапца, у једној кући наишли смо на шесторо заклане деце. Под снажним утицајем тог грозног злочина неколико дана нисам могао ништа да једем… У другој кући није било никога. У трећој смо наишли на човека од око педесет година старости и питамо га какви су то људи били овде што су направили ове страшне злочине. `Не знам ко су, али говоре српски` – одговори он. У следећој кући наишли смо на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а на петом остала глава да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима смо наилазили на људе обешене изнад кућног прага, или повешане о стабла воћака, и то старци, жене и деца, или су пак поклани у кућама и двориштима“.

Чим су прешле Дрину 1914. усташке фаланге црно–жуте монархије пожуриле су да изврше наредбу генерала Хорштајна (Horstein), која је гласила: „Браћо војници, ми ћемо се ускоро наћи у једној земљи чији је народ гори од најгрознијег варварина.(…) Наређујем вам да према тој банди немате никакве милости, већ да све што је српско уништавате, и сваког ко српски говори – без даљег стрељате!“

Вешала су се њихала по целој Мачви. Вешана су нејач – жене и старци – с пресудом, али најчешће без ње. Понекад су жене извођене на губилиште само зато што су, и не слутећи да војници у аустријским униформама говоре и разумеју српски, протестују против пљачке и реквизиција и упуте неку псовку и клетву. Тако је Живана Лазић из села Звиздара код Уба у Тамнави, мајка шесторо мале деце, проклела аустријског цара рекавши да му „преседне то што од српског народа отима“. По кратком поступку осуђена је на смрт вешањем.

Пола милиона ратне сирочади

Према подацима Мировне конференције у Версају код Париза, Краљевина Србија је само прве године Великог рата (1914) изгубила 1.247.435 војника и цивила, што чини 28 одсто целокупног броја ондашњег становништва. Према подацима Народне скупштине Краљевине СХС из 1921. године, број жртава прве године рата износио је близу 1.356.000! Са тешким ратним инвалидима, неспособним за самосталан живот, губици Србије износили су чак 1.511.415 жртава.

Још је евидентирано и забележено да је до септембра 1915. погинуло око 170.000 српских војника, а Албанску голготу није преживело 77.455 ратника. На тлу Србије те 1915. од рана или болести живот је изгубио 34.781 војник.

Број цивилне нејачи (деце, жена и стараца) који нису дочекали победу и ослобођење пење се на више од 845 хиљада! Србија је у нову, федералну државу Срба, Хрвата и Словенаца ушла са око пола милиона ратне сирочади!

Амерички новинар и ратни дописник из Србије, Џон Рид (John Reed; 1887–1920), је прокрстарио Мачвом непосредно по протеривању аустроугарске војске из ових крајева 1914. Пишући о Шапцу, Рид је уочио да је град пред рат имао око две и по хиљаде кућа, а да је већ у првом налету аустроугарске војске већина кућа била опљачкана, разорена и спаљена. Непријатељске хорде су пљачкале рубље, слике, дечје играчке, ситан намештај, а оно што је било сувише тешко или кабасто, уништавали су секирама…“

У Шапцу је топовском ватром срушена и православна црква пуна народа, тако да од верника нико жив није остао. Као разлог и цинично образложење наведено је да се на торњу цркве налазио скривен осматрач Српске војске.

Џон Рид је забележио и непојмљив злочин у мачванском селу Јевремовцу. У том селу је педесет цивила (жена, деце и стараца) сатерано у један подрум, а затим живо спаљено!!!

Мачва је ушла у анексиони план

План непријатеља је био да Мачва са Шапцем буде анектирана и, као и Босна и Херцеговина неку годину раније, уђе у састав Аустроугарске. Масовни злочини над цивилима су имали циљ да темељно очисте Мачву од Срба и ту населе Немце и друге поуздане поданике црно–жуте монархије.

Послератна српска заблуда и пораз

Међутим, историја има свој ток и планове и не испуњава жеље и намере бахатих насилника. Иако је то била Пирова победа, Србија је била победник у Великом рату. Оно што се касније у миру догодило, утапање Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе у федерацију СХС са народима који су рат изгубили, може се сматрати ВЕЛИКОМ СРПСКОМ ЗАБЛУДОМ И ПОРАЗОМ. Хрвати су своју захвалност што су их Срби ослободили из аустроугарске тамнице народа изразили тако што су у ратним сукобима 20. столећа поклали и сатрли сву српску и православну нејач до које су дошли.

„Хрвати су најхрабрији народ на свету: не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде“. (Јован Дучић)

Аутор: Драган Р. Млађеновић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: