Ко коме воду мућаше
Пише: Бећир Вуковић
Јелашјем пасло срећно стадо. Чобанче, поприкаснило у долу. Низ јелашје гргољио врутак поточића. Са цвијетом јаглике у устима, јагње пило воду, кад одједном, горе високо, узводно, загрмје сари вук: „Ехеј, јагње, што ми воду мутиш. Дедер, да ја гладан пијем, па онда, створе над створовима, пиј и ти. Ехеј, не мути ми воду, није право, галамио је вук. „Како, вуче, како ти ја, побогу, могу воду мутити, кад си ти, вујо, горе, а ја доље. Одозго вода тече, вујо, добри, прословило је јагње. „Тако, тако, мутиш, мутиш, и те како мутиш, и вук, у два скока, хоп, хоп, до јагњета, зграби га, и са јагњетом преко рамена, нестаде уз јалашје и младике брезике.
Настале на основи искуства, басне су снажне, сажете народне умотворевине, које избруси искуство. Преко ликова животиња, биља, и ствари, разоткривамо човјекове особине, нарави, психологију… Одређени скот, скотина, увијек представља и неку особу, или профил заједнице, друштвену систему у којој обитава. Српске народне умотворевине представљају право благо.
Иако је ова басна „измишљена”, припада онима које нијесу „измишљене”. Вриједност ствари и појава није у томе шта се њоме постиже, него у томе шта се за њу плаћа. Чиме се плаћа. Да ли само стварима, и (ли), кашто, и главом.
Да је јагње надмудрило вука, намах би била укинута и кривица, и жртва, ријечју, свијет би се стропоштао у амбис: наступила би апокалиптична нивелација брегова и долова. Овако, јагње је остало изнад морала. Јагње је свијет спасило.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
