Ко нас то одређује и распоређује у “јунаке доба злог“?

Пише: Драгослав Бокан

Ниске страсти

Једна од формално ”наших”, а, у ствари, туђинских и непријатељских телевизија даноноћно копа своје рупе, ставља замке и, попут пацова, пробија бедеме наше земље.

Читава њихова сврха је светлосним миљама далеко од некакве информатичке, а камоли едукативне и педагошке улоге. Уместо да граде, они разграђују; уместо истине њих искључиво занима лаж и њено преоблачење у што уверљивији облик; уместо добронамерности, код њих се негују зло, лажи и клевете; уместо стварно занимљивих ствари, они непрестано траже елементе ”црне хронике”, убеђујући нас да живимо у најгорој од свих држава.

Своје подмукле ударце испод појаса свему што се не уклапа у њихову слику света брже-боље костимирају у наводну ”објективност”, искључиво на штету српског народа, наше Цркве и државе.

И кад се у нашем нарподу појави какав домаћи издајник или бестидни изрод (био то ”натовски” генерал, самохвалисави дезертер, аутошовинистички интелектуалац, цинични апатрид, са наставе избачени професор теологије…) он ће одмах овде добити инстант-заштиту и одговарајуће ”дрвене адвокате”. Све то наравно бесплатно, по трговачкој, компензационој логици: ”ви мени” (што мени треба) – ”ја вама” (што вама користи). И тако 24 сата, сваког дана у години, бесомучно и што разорније…

И, као црна круна свих њихових непочинстава, власници и уредници ове лажне ”телевизије” осмислили су читаву серију отворено пропагандних емисија против свих оних које сматрају опасним по своје намере и злочиначки наум.

Тако вештачки код гледалаца стварају утисак међусобног савеза и овако сугерисане, тобожње сарадње свих њихових жртава, иначе по свему апсолутно различитих људи и судбина. Па онда крећу у фронтални напад на њих, правећи виртуелни ”стуб срама” за ове живе мете, одређене за одстрел.

На ову медијску ломачу бацају цепанице лажи и искривљених полуинформација, разгоревајући пламен у небо без звезда и трунке светлости. Ређају се некакве афере и наводни греси, отварају досијеи – обавезно ”из проверених извора” – надувавају се непроверени подаци и нижу лажна сведочења… Све то уз драматичну музику (што, ваљда, треба да додатно нагласи ”колико је важно” све ту изнесено) и специјалне звучне ефекте (рецимо ”црквена звона”).

Мозак гледалаца се убацује у својеврсну центрифугу и пере док не нестане и последњи комадић здравог разума и трезвеног размишљања. Сталним понављањем се код несрећних корисника укида неверица и оно нормално неповерење у овакав поступак, па се тако ставара посебна секта самомрзитеља, несвесних носилаца ”хелсиншког синдрома” апсурдног поистовећивања са непријатељем и његовим деструктивним циљевима.

“Brainwashing” се поново показује у свом демонском сјају, заснован на лукаво изаранжираној монтажи приказаног материјала, где се медијским чекићем утискује и укуцава жељена порука у главе посматрача, поколебаних упорним понављањем оваквих оптужби и напада. Па ком опанци, ком обојци.

Жељени ефекат се најпре постиже код оних гледалаца који живе без крсне славе и молитве, иконе и литургије, а најјаче и најпогубније код оних југословенски васпитаних јањичара из Титове епохе, за које су српство и православље највеће (можда и једино) постојеће зло.

Тако се ствара утисак да се иза свега лошег увек налази нешто у вези са српском државом, војском, Црквом, културом…, да је ”зло доба” у нашој земљи, па и на читавом Балкану, искључиви резултат постојања ”реакционарних”, ”прљавих”, ”примитивних Срба”, ”рођених злочинаца и убица”. И да су ти пећински разбојници, турских гена, корумпирани до сржи и неспособни за култивисање својих зверских инстиката, нешто злокобно и неизлечиво, што, попут вируса, опструира сваки покушај Запада да нас васпита, просвети и ољуди.

Лажни тестамент покојног новинара

Како наш народ каже: ”Није како је речено, већ како је суђено”, или, још конкретније: ”Што је баби мило, то јој се и снило”. Толико о успесима овог неславног, мрачног пројекта.

На крају свих крајева, једини ”успех” ове специјалне операције хибридног рата против своје земље и сопственог народа био би у томе да и они најглупљи и најнаивнији међу корисним идиотима (како бих назвали њихови шаптачи и разјаритељи) могу да разаберу праву позадину ових ”документарних” емисија и оваквог ”истраживачког новинарства”.

Користећи наслов једног од памфлета почившег Славише Лекића, некадашњег боса ”Независног удружења новинара Србије”, несвршеног туризмолога са помпезним амбицијама ”оца нације” (али неког другачијег народа са потпуно измењеном свешћу), креатори овог серијала, предвођени извесном Сањом Лончар (продуценткињом) и Јованом Полић (сценаристкињом & редитељком, новинарком & активисткињом), пожелели су да направе ”врсту тестамента генерацијама које долазе”, ”прича о томе ко им је све омогућио и чинио живот таквим какав имају”; ”нека врста бревијара који ће послужити да се горко присете ко им је све и на које начине цртао мапу живота свих ових година”… и бла-бла-трућ, све у овом ”стилу”.

На њихову несрећу, читав овај наратив је сасвим иструлео изнутра, избушен погрешним прогнозама, поновљеним лажима и неправедним оптужбама на рачун нашег народа. И сада све почиње да им се враћа као бумеранг, разбијајући све ове климаве и злобне оптужбе у парампарчад. Ништа не остаје, ни камен на камену, кад се промишљајући дотакне ова конструкција, пада као проштац, попут размаханог боксера са стакленом брадом.

Напад на једног од најистакнутијих православних архијереја

Узећу само један, онај најбезобразнији и најгнуснији пример.

Наиме, после низа овако ”обрађених” политичара, медијских и маркетиншких стручњака, новинара и певачица, усудили су се (Полићка и Лончарка, а у ”лекићевском духу”) да под своје хируршке ножеве ставе лик и дело једног од најобразованијих живих православних архијереја. А то му не споре чак ни они који му нису пријатељи, нити лично наклоњени.

Његово Преосвештенство, професор Универзитета и владика Бачки, др Иринеј Буловић је овде постављен у ”Прокрустову постељу” ове пропагандне емисије, кројену политикантским маказама – са све насловом ”Вучић у мантији”.

Сведен на неколико изанђалих трачева из антицрквених и безбожничких кругова, овај врсни интелектуалац, духовно чедо Светог Аве Јустина је препуштен личној освети, мржњи и неразумевању неколико сабласних ликова, спремних да обаве прљави део посла у овом брутално отвореном позиву на линч.

На начин познат из титоистичке ратне и послератне праксе (у распону од ликвидације и мучења, до уцена и хапшења, понижавања и дугогодишњих затворских казни), користи се већ толико пута употребљени вокабулар сатанистичке мржње према Богу и хришћанској вери, Српској Православној Цркви и њеном свештенству. Без обзира да ли се помињу – као формални поводи – однос епископа Иринеја Буловића према ковид-хистерији и забрани причешћивања, његов отпор хомосексуалним ”браковима”, забрана ”прославе кобасицијаде” у време поста, ”опструкција Критског сабора”, нереаговање на разноразне афере у штампи и начелна суздржаност, ”мешање у српску политику”, наводна ”издаја грчког (јелинског) православља”, тобожња ”непослушност” неканонским одлукама вашингтонско-истамбулског патријарха Вартоломеја, утицај на српског патријарха и Свети Архијерејски Синод… он је увек и сваки пут без изузетка овде проглашен за највећег кривца. Оног који, ето, ”упропаштава” све оно што ова несрећна Телевизија сматра за обавезе и дужности цркве (коју они увек пишу малим словом и исто је тако третирају).

Без кривице крив, по моделу познатом из свих богоборачких насртаја на прогоњене и оклеветане хришћане, овде се, после толико година, опет уздиже кука и мотика и тражи прогон, забрана и склањање владике Иринеја из јавности и друштвеног живота српског народа. То смо већ слушали и искусили, и током постојања крваве НДХ, и у деценијама након тога, у читавој (антиправославној и антисрпској) Југославији, где је једини ”национални” и ”реакционарни” грех увек био везан за строго забрањене покушаје какве-такве обнове и заштите светосавске традиције у мученичком српском народу.

Аутономаши и други изроди

Изгледа да су из региона екс-Југославије почели да дувају такви мрзитељски ветрови, почевши од догађања са имовином СПЦ у Миловој Црној Гори, па све до ове, нимало случајно направљене емисије. Са све лудачким аргументом једне идеолошки разуздане новинарке, која се у свом исказу у ”Јунацима доба злог”, веровали или не, жали на призор шетње владике Иринеја са пратиоцима у монашким мантијама. И то ”у центру града”, замислите само!

Њој тај ”саблажњиви призор” не само да смета, већ је – и ”плаши” (како рече). Јер је политички некоректан Господин Ветар подигао њихове мантије увис, па јој се, ваљда, учинило да су у питању некакви змајеви, а не њени новосадски суграђани. Само недостаје сугестија да им се укину одежде, ставе траке око руке и забрани излазак из црквених дворишта (уз додатно одузимање имовине и свих права).

”Доста је било њиховог!”, кличе млада партизанка Ана, ”војвођанска аутономашица оштрог пера” (како саму себе зове ова ”Сремица, родом из Ваљева”), апсолутно недодирљива за ма какве последице њених агресивних ”подухвата”, заштићена као ”света крава” од стране домаће и међународне булументе новинара.

Њој се може шта год пожели, баш као и њеним саборцима и саборкињама из ове размажене аутошовинистичке екипе домаћих изрода (ову реч користим у њеном изворном значењу, за све оне који се јавно ”одричу свог рода”, презриво га одбацујући).

То је и главни проблем за Србију која се рађа и наше сународнике што полако ступају на јавну сцену, обремењену и оковану оваквим егземпларима још увек живе и живахне Титове секте.

Али, макар понекад (као овог пута) погреше, па себи дају превише ”слободе” у клеветском митраљирању свега што им није по вољи. И тако сломише своје искежене зубиће на претврдом материјалу, који су овако глупо загризли.

Неће моћи! Доста је било, и превише зла и злочина.

Ово, драге брозоидне аутономашице, више није 1945-та, нити се свештеници у мантијама данас могу онако некажњено и уз благослов државе одвлачити у јаме-смрти, попут оне крај Краљеве чесме у Лисичјем потоку.

То ће, временом, морати да схвате и Сања, и Јована, и Ана (и сви њихови потписани и непотписани сарадници, доушници и денунцијанти/инсајдери).

Из доскорашње трагедије, геноцидног страдања и тамног покрова идеолошког заборава поново се рађа и усправља Србија као Отаџбина и државом заштићен сабор свих нас, верних аутентичној традицији светосавских идеала.

Васкрсава све најбоље у нама и код нас, у много чему оличену и у животном примеру (лику и делу) владике Иринеја Српског, нашег учитеља и брата у Христу!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: