Kо од Србије и Црне Горе прави два разрока ока у глави?

Пише: Владимир Умељић

Мило Ђукановић показује се несумњиво достојан својих директних претходника Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића, горљивих услужника геноцидног злочинца Анте Павелића

Када се Мило Ђукановић, звани „Бритва”, при сусрету са Стјепаном Месићем у Цавтату 2000. „искрено извинио Хрватској” због црногорског учешћа у претходним балканским ратовима, упутио сам му једно отворено писмо.

Поента је била, укратко, да му је неко дао врло лош савет, наиме, да при уласку у политичко позориште преда кичму а не капут на гардероби. Јер прећутали су му да се при изласку из дотичног позоришта та кичма не може више откупити, ни за Јудиних тридесет сребрњака, ни за сва блага овог света.

Нисам сигуран да бих то и данас тако формулисао, јер стоји примедба да нико не може да дâ нешто што заправо не поседује – а питање је и да ли је он икада имао саветнике (што наравно не искључује господаре).

Једино шта је он у последњих двадесетак година имао да понуди то је острашћена србофобија и србомржња, као прилично шупља политичка агенда, али и као параван за задовољавање личне сујете и похлепе за материјалним добрима (његово лично богатство се већ 2011. ценило на око 14,8 милиона долара).

За подсећање, пре него што се трансформисао у „европског и трансатлантског” Монтенегрина, знао је да у време тих балканских ратова на крају XX века изјави на пример и да ћемо „наметнути рат са усташама добити!”

Ко се још извињава „усташама због, с њихове стране, наметнутог рата”?

Но, принципијелност и доследност (чврста кичма), као што је познато, нису карактеристике успешних камелеонских политичара.

Ни комунистичка међуфаза му није сметала у каријери, напротив. Тито му је утро пут својим утемељивањем тзв. договорних нација у бившој Југославији, тиме и монтенегринске, а и сам је 1989–1991. био секретар Централног комитета Савеза комуниста у Црној Гори.

Тиме се Ђукановић показује несумњиво достојним својих директних и истомислених претходника, Савића Марковића Штедимлије (12.1.1906 – 25.1.1971) и Секуле Дрљевића (6.9.1884 – 10.11.1945), иначе горљивих услужника хрватског геноцидног злочинца Анте Павелића.

Овде већ почиње да се назире хрватско-монтенегринска веза при конструисању два разрока ока у глави, при чијем (врло невероватном) успеху би на крају остао, сликовито речено, само један једнооки монтенегрински Киклоп (у минијатури) да бескорено лебди и мазохистички слави свог великог (196 цм) Милодисеја, који му је прво направио једно разроко а одмах потом ослепљено око.

Историјски дух верности Христу, чојству и јунаштву Црне Горе би нестао.

Биографија Савића Марковића Штедимлије показује значајне паралеле са Ђукановићевим професионалним путем, не само због великих осцилација при одабиру политичких опција, којима се приклањао.

Он своје јавне наступе почиње као „бјелаш” и учествује у прогону сецесионистичких „зеленашких комита”, чији политички наследници и данас представљају монтенегринску ударну трупу Мила Ђукановића. Затим постаје комунистички симпатизер, због чега га 1923. избацују из подгоричке гимназије. У двадесетим годинама XX века почиње да заступа тезу о Црногорцима, као „политичком народу” у оквиру српства. Врло брзо иде корак даље и почиње да пропагира „самосвојни идентитет црногорске нације”.

Није случајно да се онда 1928. сели у Загреб. Тамо излази 1937. његово „научно дело” под називом „Црвена Хрватска”, у коме по први пут тврди да је Црна Гора заправо старином ето та „црвена Хрватска” и при томе се једино и искључиво позива на латинску верзију „Летописа Попа Дукљанина” под називом „Regnum Sclavorum”. Историјска наука каже следеће о тој верзији летописа:

„Хрватски историчар црногорског порекла Штедимлија (1937) у делу “Regnum Sclavorum” (Kraljevstvo Slavena), које је у ствари хрватска верзија Летописа Попа Дукљанина, проналази термин Црвена Хрватска, која се простирала од Дувна до Драча. Тај текст историчари одбацују као веродостојан извор пошто не само да се зна да је пристрасан и написан у Хрватској 5 векова после оригиналног летописа, већ је у тоталној контрадикцији са историјским изворима из истог периода. Сама чињеница да постоји „хрватска верзија” која је „пронађена” вековима касније дискредитује Regnum Sclavorum као иоле озбиљан извор, историчари га представљају као „wishful thinking” односно оно што би Хрвати волели да буде а што је ипак далеко од истине. Paul Stephenson пише да је тај текст „одбачен од стране историчара” („dismissed out of hand by historians”) као и да је „сачуван само у касним и претерано измењеним верзијама” („preserved only in late and wildly divergent versions”). Такође се каже да „разне непрецизне и тотално нетачне тврдње чине овај извор непоузданим”. („Various inaccurate or simply wrong claims in the text make it an unreliable source.”). Овај спис је по мишљењу већине модерних историчара углавном фикција (“This work is, as the majority of modern historians think, mainly fictional, or wishful thinking”).”

Од 1941. Штедимлија постаје главни пропагандиста Анте Павелића, ради на оснивању „Хрватске православне аутокефалне цркве” под распопом Гермогеном и 5. јула пише чланак „Das freie Montenegro” (Слободна Црна Гора) у хрватском недељнику на немачком језику „Neue Ordnung” (Нови поредак).

У том чланку тврди да Црногорци нису Срби, већ заправо Хрвати и Илири, као и да је језик којим се говори у Црној Гори само један дијалект хрватског језика. Такође износи како Православна црква у Црној Гори никада није била део Српске православне цркве и да Црногорци признају римског папу за духовног лидера. Даље тврди да су Мусолини и Хитлер заштитници независне Црне Горе у новој Европи.

Тиме је доследно крунисао свој „научни” и политички рад.

После рата је био осуђен на затворску казну од осам година, затим га је Мирослав Крлежа удомио у Југословенском лексикографском заводу. Преминуо је у Загребу 1971.

Секула Дрљевић је био још једна узданица Анте Павелића из Црне Горе. Студирао је право у Загребу, где је био члан Српске академске омладине, а потом се вратио у Црну Гору и укључио у политички живот.

После Првог светског рата преселио се у Земун и активирао у вођству „зеленаша”, црногорског сепаратистичког покрета. Забележена је његова сарадња и пријатељство са хрватским политичарима Стјепаном Радићем, Влатком Мачеком и Антом Павелићем.

Већ 1921. године он је изјавио да су „србијански и црногорски менталитети дијаметрално супротни”, 1941. године је тврдио да Црногорци уопште нису Словени, већ динарски народ потекао од античких Илира.  Године1944, под окриљем геноцидне хрватске државе, у Загребу је објавио текст „Тко су Срби?”, где је оптужио „агресивну српску политику” за све бивше и садашње проблеме на Балкану, представио етничке Србе као „дегенерисану расу” и подвукао њихову „сличност са Јеврејима”.

Закључно, остало је забележено да је он лично 1945. одредио четничког војводу Павла Ђуришића, као и њему блиске Петра Баћевића, Драгишу Васовића, и Захарија Остојића, који су се при повлачењу од надирућих партизана нашли на територији хрватске државе 1941–1945. и били заробљени, да буду стрељани од стране усташа, што се потом и догодило у Јасеновцу или околини.

Секула Дрљевић је по завршетку рата успео да се докопа Запада, тј. логора за расељена лица у Јуденбургу, где су га 10. новембра 1945. открили следбеници Павла Ђуришића и убили.

Та хрватско-монтенегринска веза, дакле, много је старија од Мила Ђукановића и његових „зеленашких комита”, који данас пљују и нападају свештенике, цркве и манастире Српске православне цркве, певају усташке песме Марка Перковића Томпсона и прижељкују нестанак свега са српским предзнаком из Црне Горе.

Истовремено се потврђују непревидиве паралеле између ставова и делања Савића Марковића Штедимлије, Секуле Дрљевића и Мила Ђукановића – радикално мењање политичких уверења преко ноћи, србофобија и србомржња, расизам, пропагирање великохрватства, фалсификовање историје и – концертирани напади, покушаји отуђења тј. присвајања Српске православне цркве и, наравно, њене вековне имовине.

Основно питање, као и увек (Николо Макијавели), гласи – коме то користи? Осим, наравно, западном императиву разбијања и слабљења српског народног корпуса, што је већ од великог значаја.

Концертирани напади, покушаји отуђења тј. присвајања православних цркви, међутим, имају увек и једну духовну димензију и представљају, по свеукупности историјских извора, већ дуже од једног миленијума један изузетно важни, цезаропапистички пројекат Ватикана.

Проверимо кратко ту констатацију прво на примеру освајања Цариграда у Четвртом крсташком рату 1204. од стране римокатоличких армија Запада. У западној литератури се често тврди, да је тадашње бацање православно-хришћанске Византије на колена било искључиво намера и дело световних владара Запада, да је Ватикан заправо био против тога.

Папа Иноћентије III је, међутим, одмах написао једном од предводника крсташа, Балдуину Фламанском –  кога је врло брзо по освајању Цариграда одабрао и већ 16. маја 1204. прогласио новим (латинским) византијским царом – следеће:

„Сам Бог је отео византијско царство од непослушних шизматичких Грка и предао га послушним католицима (…) на тај начин су грчка држава и црква Божијом вољом постали поданици апостолске Свете столице (…) куцнуо је час преобраћања Грка на римску веру (…)”

А у писму византијском цару Теодору I Комнену Ласкарису, протераном у Никеју, он обзнањује и образлаже дотичну „Божију вољу”:

„Победници Цариграда су оруђа Божије промисли и Божије казне за Грке, због њихове непослушности Риму (…) сада Грци добијају прилику да постану добри поданици Свете столице и латинског цара у Цариграду (…)”

Потом је исти папа – само консеквентно – упутио преко свог легата, кардинала Грегора де Сан Витале, поруку православним Русима да што пре уђу у унију са Ватиканом „да их не би задесила судбина Цариграда”.

Мило Ђукановић, дакле, не опслужује само једног господара, у историју ће међутим ући на велика врата само ако једини критеријум буде била његова кошаркашка висина од завидних 196 цм.

А ако то не буде случај, неминовно је да заврши тамо, где и његови претходници и истомишљеници Савић Марковић Штедимлија и Секула Дрљевић. Тамо ће га сачекати и анатемисани распопови, руски Гермоген и монтенегрински Мираш, али сигурно не и дукљански кнез Петар и велики жупан Часлав из X века, Свети краљ Јован Владимир од Дукље са почетка XI века, Војислављевићи, Балшићи, Лазаревићи, Бранковићи, Косаче, Црнојевићи, Немањићи, Петровићи Његоши, Марко Миљанов, сердар Јанко Вукотић и… и… и…

Али они су ионако само „дегенерисани великосрпски агресори и окупатори”, зар не?

Закључно, било би интересантно чути од Мила Ђукановића, да ли је и државни уџбеник, Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике 3. разреда основне школе из 1899. године, писала та иста категорија „подљуди”? Један цитат:

„У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности. Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином.

Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот за општу српску слободу, добро и благостање.

Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата.”

НАПОМЕНЕ:

[1] David Usborne (23. октобар 2011). „Rich and powerful: Obama and the global super-elite”. Independent. Приступљено 16. фебруар 2021. На двадесетом месту у чланку.

[2] „ĐUKANOVIĆ O HRVATIMA: Milo Đukanović – Nametnuti rat sa ustašama ćemo dobiti! (1991)”. www.youtube.com. Dokumentarne Emisije Balkan. 2014-11-02. Приступљено 6. март 2021.

[3] Đurković, Miša (2013). Tamni koridori moći. Belgrade: Ukronija. ISBN 978-86-84807-81-8. Стр. 129.

[4] Исто, стр. 130.

[5] CHRONICLE OF THE PRIEST OF DUKLJA (Ljetopis’ Popa Dukljanina), Copyright: Paul Stephenson, 9 September 1998. Revised May 2000, July 2010.

[6] Petrović, Rastislav V. (2005) [1997]. Црногорске усташе  (3. допуњено изд.). Beograd, Стр. 63-64.

[7] Вишњић, Чедомир (2013). Србобран 1901.-1914. – Српско коло 1903. – 1914., pp. 399. Загреб, Београд: СКД Просвјета, Службени Гласник.

[8] Vukčević, Boško S. (1994). Tito: Architect of Yugoslav Disintegration. New York, New York: Rivercross Publishing

[9] Banac, Ivo (1992) [1984]. The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics (други отисак другог изд.). Ithaca, N.Y: Cornell University Press.

[10] Frank, Chaim (2010). „Anti-Semitism in Yugoslavia”. Antisemitism in Eastern Europe: History and Present in Comparison. Frankfurt am Main: Peter Lang. Стр. 67—112.

[11] Fleming, Thomas (2002). Montenegro: The Divided Land. Rockford, Illinois: Chronicles Press.

Извор: Стање ствари

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: